Као што је бројчано био вишеструко надмоћнији, непријатељ је исто тако располагао и неупоредиво јачом и савременијом артиљеријом којом је од првог дана рата разарао српску престоницу.
До првог светског рата најтежа оруђа били су мерзери 210 и 270 mm. Ови топови су, међутим, били немоћни против армираног бетона и челичних купола. Чим је то утврђено на пробним гађањима, Немци су толико усавршили ова оруђа да су могли успешно да пробијају бетонска утврђења и са огромне удаљености.
У наоружању немачке војске најпре је уведен мерзер од 305, а убрзо по том и мерзер од 420 mm.
Аустрија је од 1922. године располагала мерзерима од 305 mm. Њих су вукли трактори на специјалним колима – носачима тешким око 12 топа. Избацивали су шрапнел ол 287 килограма! Немци су, међутим, у Круповим фабрикама израдили знатно покретљивији мерзер од 420 mm. Нови топ имао је лафет на точковима и могао се растављати на делове. Под углом од 65 степени, овај топ је избацивао зрна од 9.30 килограма на даљину нешто већу од девет километара.
(У доба Макензенове офанзиве на Србију, два оваква топа учествовала су у нападу на Београд).
Одбрана Београда, међутим, имала је укупно 26 топова, према 70 – с колико је располагао непријатељ. Српска артиљерија била је на другим бојиштима. Осим тога, у Врховној команди српске војске било је колебања да ли треба бранити Београд с обзиром на његов гранични положај. Кад је рат отпочео, било је одлучено да се одбрана Београда повери команданту Дунавске дивизије првог позива Миливоју Анђелковићу Кајафи. Анђелковић је одмах предузео мере за упорну одбрану Београда, али је убрзо његова дивизија напустила Београд због припрема за офанзиву српске војске у Срему.
Тада су за одбрану престонице формиране нове, комбиноване трупе под називом Одбрана Београда. Оне су браниле мостобран од Гроцке до Остружнице, а београдски одсек бранио је комбиновани одред пуковника Душана Туфегџића. Командант Одбране Београда био је генерал Михаило Живковић, а одбрану су чинила три пука трећег позива, два ескадрона и неколико спорометних батерија система „Дебанж”.
Од 29. јула до краја новембра 1914. године, Београд је засипан зрнима свих калибара, запаљивим гранатама, шрапнелима и то даноноћно. Најтежи напади били су увече од девет до једанаест часова. Командант аустроугарске посаде у Земуну свакодневно је издавао заповест о разарању Београда.
Половином септембра те године Србија се обратила за помоћ својим савезннцима Французима и Русима, тражећи хитно тешке топове с муницијом. После неколико дана Французи су одлучили да пошаљу једну обалску батерију од три топа калибра 140 mm. Посаду батерије чинило је 25 официра, подофицира и морнара на челу са капетаном брода Пикоом. Ова батерија је заузела положаје на падини Топчидерског брда, где су биле и две српске хаубице.
Руси су такође послали једну батерију од два топа, коју је Одбрана Београда поставила на Малом Калемегдану.
Нешто касније, браниоцима Београда придружиће се и енглеска обалска батерија од два топа, која ће заузети место на Великом Врачару, а Французи ће послати и једну ескадрилу на челу са прослављеним пилотом мајором Витроом.
Тако је, уз помоћ савезника, појачана одбрана Београда модернијим топовима.
Марински одред капетана Пикоа искрцао се крајем октобра 1914. године у Солуну да би се затим пребацио возом преко Ниша до Раковице.
Вест о доласку француских морнара и обалске батерије прострујала је брзо кроз Београд. И, упркос гранатама које су ровале земљу и шрапнелима који су се распрскавали на све стране, маса свста је похрлила у Раковицу да изблиза види савезнике из Француске.
Капетан Пико и његови морнари били су просто опкољени народом, који је у бошчама носио поклоне. Нашло се ту дрвених чутурица пуних ракије и вина, пешкири и вунене чарапе – као успомена на први сусрет с Београдом.
Деца су загледала топове и њихове дугачке цеви, радујући се што је најзад стигла таква батерија, која ће, како су говорили „показати Швабама, како се брани Београд”.
Један старији човек, инвалид, који се кретао помоћу штаке, изненада је узвикнуо:
„Живела Француска! Живели француски морнари!”
Маса јс прихватила ове узвике, па се капетан Пико нашао на рукама неколицине младића и девојака. Српски војницн, којн су помагали на истоваривању тешких топова, покушали су да удаље масу, али је било узалуд. Свако је хтео да приђе што ближе, да стисне руку храбрим француским морнарима који су дошли да бране њихов град.
„Живела Србија!” – викао је капетан Пико. -„Живео Пјер Кара!”
Окупљени свет је знао да капетан Пико кличе краљу Петру јер је он за Французе био Пјер Кара и под тим именом се као официр франуцске војске борио против Пруса у француско-пруском рату 1871. године.
О овом догађају у Раковици причао нам је својевремено Будимир Давидовић, из села Горачића у Драгачеву, прослављени јунак првог светског рата, носилац две Караћорђеве звезде с мачевима:
– Био сам у тој групи наших војника, чији је задатак био да дочекају Французе и помогну да се истоваре топови и да их некако пребацимо до Топчидерског брда. Међутим, маса света нас је у томе просто спречавала. Народ је одушевљено клицао Француској. Нашло се ту и неколико ђака који су добро говорили француски. И сам сам био понесен тим одушевљењем јер сам знао да ће ова батерија паралисати кретање аустријских монитора на Сави и Дунаву и активност непријатељеве артиљерије на Бежанијској коси.
Капетан Пико је, сећам се, одржао и говор, а један наш ђак је преводио. Он је говорио о Пјеру Кари, јер је знао да је краљ Петар, још док је био принц, завршио Војну академију у Сен-Сиру и био добровољац у француској војсци која је тада била у рату с Прусима. Французи су га звали „поручник Кара”. Француз је говорио како је дошао да помогне српској војсци, да је то дуг Француске, јер се српски краљ Петар својевремено тукао за Француску.
Французи нису били заборавили далеку 1870. годину када је њихова отаџбина у рату с Прусима била у тешкој ситуацији и када је млади Петар Карађорђевић, по завршетку сен-сирске војне академије ступио као добровољац у редове француске војске. Поручник Кара, како су га звали Французи, истакао се у љутој борби код Вилерсексела и том приликом одликован Легијом части. У једној бици био је заробљен, али је убрзо успео да побегне из заробљеништва тако што је усред зиме препливао студену Лоару и нашао се поново међу својим војницима. Храбро се борио у одбрани Француске, све док није био тешко рањен.
То је оно што Французи нису заборавили. Зато су на први позив Србије и на знак да је она у опаспости, послали овај одред морнара са модерним топовима.
Француске и руске батерије браниле су Београд до краја новембра 1914. године, када је српска Врховна команда одлучила да се браниоци повуку. Почетком децембра аустроугарске групе су опрезно ушле у небрањени Београд и остале у њему само тринаест дана.
Французи су, у међувремену, испуцали сву артиљеријску муницију коју су имали у резерви и повукли се у Ниш с трећим топом, затварачима и нишанским справама које су поскидали са два топа која су оставили у Београду.
Када су српске трупе у Колубарској бици протерале непријатеља из земље и ослободиле Београд, француска батерија је поново заузела своје положаје, користећи сва три топа.
По повратку капетан Пико имао је још један задатак: да са својим одредом постави подводне мине на Сави и Дунаву и тако аустријским мониторима спречи прилаз. У рекама је постављено 50 мина које су стигле из Француске. У овом послу помагали су му руски морнари …
У одбрани Београда учествовала је и француска ескадрила под командом мајора Витроа, коју је сачињавало девет официра и двадесет пет пилога и механичара. Осим тога, Французи су у Београду имали и санитетску мисију, у којој је, осим шефа мисије, лр Жубера, било око 100 лекара и другог особља.
Порука на гранати
На Београд је испаљено мнго аустријских граната, али нису све експлодирале, што је изазвало чуђење наших војних стручњака. Нису могли да се начуде толиком броју ,,ћорака”, све док на једној гранати, која је пала у двориште краљевог двора, нису нашли ову поруку:
,,Не бој се, Србине,
Србин је споро шаље,
Србин је тако темпира,
Неће да експлодира.”
Најцрњи отров
Поручник Станоје добио је од својих из села флашу старе препеченице. Како је имао посилног који је волео да гуцне, поручник се досети како да сачува ракију. Залепи комад хартије и великим словима написа: отров. Мислио је да нико неће дирати.
Међутим, кад се тог поподнева врати у шатор, затече посилног како натеже флашу с препеченицом.
– Шта радиш то, несрећниче? – викну командир. – Знаш ли да си сада готов!
Посилни само трепће! Збунио се.
– Јеси ли писмен?- пита командир.
– Јесам!
– Јеси ли слеп?
– Нисам!
– Па зар не видиш шта ту пише? То је најцрњи отров …
Посилни се растужи. Рече:
– Зато сам га и узео! Ја вас много поштујем и не могу без вас да живим! Југрос сам видео како пијете из те флаше, па ми дође жао … Зар да вас ја преживим! Не, не, зато потегох један гутљај, да се и ја мало отрујем, па шта буде с вама нека буде и са мном …
