У колони српских војника и избеглица, која се нашла на врлетним стазама албанских и црногорских гудура, била су и два човека која су изазивала општу пажњу због значаја који су имали у судбоносним догађајима, тешког бремена својих година и своје болести.
Били су то стари краљ Петар, који је већ био превалио седамдесет прву годину живота, и три године млађи војвода Радомир Путник, начелник Штаба Врховне команде, творац свих дотадашњих српских победа. Исцрпљен и готово паралисан болешћу, војвода Путник није могао ни коња да узјаше, па је за њега од дасака склепана носиљка у којој је једино могао да седи.
Ту носиљку, са прозорчићима са стране, носили су војници леденим стазама, преко планинских висова, преко потока и мостова, све до Драча и укрцавања у лађу. Војници су се смењивали у ношењу, трудили се да подесе корак тако да наглим покретима не увећавају болове старог војводе. Али то није било лако, нарочито у оним ситуацијама када су се пробијали козјим стазама и кад је требало и много муке и много вештине да се носиљка не преврне …
А стари краљ је неко време био на запрежним колима која су вукла четири вола. Кад више није било пута којим би се запрега пробила – краљ је прелазио у седло коња, али је често ишао и пешице. Око њега је био веома мали број људи. Два војника без икаквих чинова, краљеви „момци” Здравко Вуловић и Миленко Церовић били су увек уз њега и бринули о њему колико су могли.
Мало је, на жалост, записа о овом путу, а они који постоје сведоче о отпору краља Петра да се напусти отаџбина. Кад се обрео у Приштини и схватио да савезници не указују обећану помоћ српској војсци, краљ је према записима Илије Н. Ђукановића, рекао:
– Не! Погинућу овде на Косову као борац са мојом војском, са мојим народом, као прост војник. Кад моја отаџбина пропада, мој народ гине, зар ја смем да преживим ту несрећу?! Дужност је владаоца да дели добро и зло са својим народом. Није наша кривица што нам је дошао овај наметнути рат и што нам доноси пропаст … Не знате ви шта значи бити изгнаник из отаџбине! Па зар сад морам опет да је напустим?!
Стари краљ као да је овим речима хтео да подсети оне малобројне људе који су били око њега да је већ био изгнаник, да није могао да се врати у вољени Београд у коме се родио и где је почео своје школовање као син кнеза Србије Александра Карађорђевића. Школовање је наставио у Женеви и ту, кад му је било четрнаест година, сазнао да му је отац после Светоандрејске скупштине 1858. године престао бити српски кнез и да је напустио Србију.
У осамнаестој години живота принц Петар је прешао у француски колеџ, а потом у чувену Сенсирску академију, која је важила као најбоља у Француској. Вишу војну академију је завршио у Мецу. Тада је имао двадесет три године.
Познато је да је принц Петар као добровољац ступио у француску војску, која је била у рату с Прусима. Као официр борио се против Немаца и у борбама испољио храброст као достојан унук вожда Карађорђа. Нарочито се истакао у бици код Валерсаксела 9. јануара 1871. године и био одликован Легијом части …
Кад је букнуо устанак у Херцеговини 1875. године, принц Петар је дошао да се с пушком бори за слободу и тукао се у многим борбама као Петар Мркоњић.
Неко време је потом живео на Цетињу, где се оженио књегињом Зорком, најстаријом кћерком књаза Николе. У браку с њом имао је троје деце. Кад је, 4. марта 1890. године, умрла књегиња Зорка, он је са децом прешао у Женеву.
У Швајцарској, земљи великих грађанских слобода, принц Петар је научио да цени права човека; ту је превео познато Милово дело „О слободи”, ту се дружио с нашим студентима који су прихватали социјалистичке идеје и тражили везе с Бакуњином …
И кад је, 29. маја 1903. године, у Србији учињен крај династији Обреновић, кад је Народна скупштина позвала на српски престо Петра Караћођевића – он је увелико имао готов програм: желео је да народ по свом убеђењу одреди своју судбину и изрази тежње за националним и социјалним правима. Одмах по избору за краља, он је ма поздрав народног представништва упутио одговор у којем, између осталог, стоје и ове речи:
„… И прва реч, коју народном представништву потресено ми срце упућује, нека буде завет: да ћу довек бити прави заштитник народних слобода и најревноснији уставни чувар права Народне скупштине …”
Позван да положи заклетву на устав од 1888. године, који је Скупштина с малим променама повратила у живот, девиза новог краља била је да се само у слободи народ васпитава за слободу. Тим поводом, у прокламацији којом се обратио народу стоје и ове речи:
„ … Навикнут да вазда говорим и радим искрено и отворено, решен да све своје старање и бриге поклоним срећи и благостању народа, ја сматрам за своју дужност да у овој свечаној прилици са дубоким уверењем изјавим да владалац треба да буде носилац слободе и напретка свог народа.
Ја хоћу да будем уистини уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна – те основе правилног и срећног развитка и напретка народног и државног живота – за мене су светиње, које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати. А тражим од свију и свакога да то исто чини …”
За време његове владавине, Србија постаје једна од свакако најдемократскијих држава у Европи, а њене слободарске тежње постепено освајају све југословенске области.
Србија истовремено бележи знатан напредак у пољопривредној и привредној делатности. Наводимо податак из 1911. године, из кога се види да је спољно-трговински биланс био веома повољан: извоз је надмашио увоз. Србија је те године извезла робе у вредности 117 милиона златних динара, док је вредност увезене робе износила 115 милиона динара. Државни буџет био је уравнотежен, с тим што су приходи били нешто мало већи од расхода.
Доласком на престо краља Петра, Србија је имала 555 километара пруга, а девет година касније 1.550 километара. Општем напретку много су допринеле широке слободе збора, договора и штампе, које су гарантоване уставом и специјалним законима.
Још у почетку своје владавине, краљ Петар је изјавио уреднику „Швајцарске телеграфске агенције”: ,,Ја сам пријатељ неограничене слободе штампе и надам се да ћу Србиу видети да се развија под уставом од 1888. године, који је веома слободоуман.”
Додајмо овоме још један податак: Србија је уочи балканског рата имала 2,900.000 становника; тада је излазило 199 листова и часописа у годишњем тиражу од 50 милиона примерака.
Уосталом, ни пређашња ни наша објективна савремена историографија не оспоравају велики успон Србије тога времена у материјалном и демократском развитку.
Али, дошао је сурови рат у којем се морала напустити отаџбина.
Ево како је Илија Ђукановић, професор математике, који је био у краљевој пратњи, описао то повлачење. Изводе дајемо у одломцима:
„… Из Љум Куле пошло се 16. новембра (по старом календару) у 7 часова и 30 минута. Јутро хладно. Пут се почиње одмах пети клизавом снежном узбрдицом, потом је био прилично добар тако да су донекле и кола долазила и ту спаљивана …“
„У току целог свог пробијања кроз Албанију све до у близину села Ваудеља код Скадра пут је био узана стаза, на којој се на појединим местима наилази на дужу или краћу калдрму. Уколико се прилази првом месту, код села Брути, утолико је пут све рђавији. Пред мостом на клизавој низбрдици војници помоћу конопца спуштају комад по комад брдске батерије, а затим их исто тако превлаче преко клизавог моста. Овако су и наш пртљаг пребацивали …
За овај мост неко рече да га је цар Душан подигао. Мост је преко Белог Дрима на високим сводовима и без ограде.
Краљ због несвестице не сме да с висине гледа у провалију. Кад прелази преко моста или изнад провалије обично зажмури. Зато је преко овог моста могао прећи само уз припомоћ.
Између мостова до изнад села Брути, краљ је ишао пешке и ту је на једној узвишици правио застанак. Одавде је на коњу прешао до другог моста са повише сводова, који се зове Везиров мост. Краљ је преко првог моста прешао пешке и доста тешко, а преко овог другог такође пешке, само је сада прелажење било лакше. На овом мосту није било снега. Осим тога, краљ је био навукао преко чизама вунене сељачке чарапе. Уз пут је пуковник Тодоровић од једног војника купио вунене чарапе које је навукао преко обуће да би лакше по клизавом путу ишао. Ово се краљу допало, те је и за њега купљен пар чарапа и код моста су му их навукли на чизме …“
,,… Сем оба моста, краљ је велики део пута од Љум Куле до Спаса прешао пешице, поштапајући се обичним дрвеним штапом.
У три часа по подне стигли смо у Спас. Врховна команда била је пошла из Љум Куле дан раније и била се већ сместила у Спасу кад је краљ овде стигао.
На једној рудини крај Дрима налази се хан, а мало подаље једна кућа у којој се био сместио војвода Путник. Пред уласком на ту рудину наишли смо на војнике који секу и превлаче дрва. Војници су начинили нешто бедног логора и наложили повише ватри, око којих се греју и припремају неке јаде за јело …
У приземљу хана је мали дућанчић а иза њега повећи подрум закрчен неком робом, празним бурадима и смрдљивим кожама. Уз стрме степенице пело се на спрат. Ту је било неких одаја које су личиле на хапсане. У једном узаном ходничићу на душеми лежала је једна болесна официрска жена с децом. Одатле се иде у једну велику „собу” и до ње један „собичак”. У великој соби су се већ раније сместили официри, њихове жене и деца. Ту је лежала с малим дететом и жена мајора Тасића, која је тих дана родила и војници су је на носилима носили кроз Албанију. Овај „собичак” имао је једну или две „нише” и личио је на гробницу. Зато је ваљда и био слободан.
Краљу су понудили да заузме ону велику собу или да иде у другу кућу, у којој је био војвода Путник.
Помогао сам краљу да се уз степенице попне на спрат куле. Краљ је само с врата надвирио у велику собу и одбио тај велики понуђени стан у коме је била смештена гомила избегличке нејачи и из које се чуо плач деце. Рекао је да би било грехота ону ситну децу истерати из тог заклона од зиме. Краљ се задовољио оним „собичком.” После тога обишао је војводу Путника, затим се вратио у „собичак” и ту на троножној столици седео крај мангала и грејао се …
Краљ је био веома уморан, те се могло очекивати да ће одмах заспати. Али, није тако било. Нешто због мучних утисака тога дана, а највише због бриге, није заспао. Вероватно му се смучило од оног мангала, те је доста рано, с вечери, изашао на свежину. Када је изашао из собе, забранио је свом момку да нам ма шта јавља, да не бисмо прекидали одмор. Ханџија је спавао у подруму који је закључао и нико нам није могао јавити да краљ, седећи крај ватре, проводи ноћ …
Кад се краљу смучило поред ватре, тек тада је Здравко позвао др Симоновића. Ханџија је уз љутито гунђање на арнаутском језику пустио др Симоновића да изађе. Али се још више наљутио што се отварају врата да му се хлади хан … Тада нас је позвао др Симоновић и ми смо краља затекли на једном пању поред ватре. Поднимио се на штап и дрема …
Кад нас је видео, наредио је да одмах одемо да бисмо се одморили. Остао сам поред њега и сваки час дотурао дрва на ватру …
Сетио сам се тада једне друге слике, из новембра 1914. године, када је српска војска била бачена с дринске линије на руднички масив и кад је запретила опасност да Аустријанци продру у срце Шумадије. Тада је и стари краљ, 1. децембра, сишао у војничке редове, узео пушку у руке и рекао: „Ја ослобађам од заклетве сваког оног који хоће да оде кући – нека му је богом просто … А ја, ваш краљ, са остатком војника остајем овде, на овим позицијама …”. Те речи су имале силно дејство, подигле су клонули дух, пробудиле савест и знатно допринеле борбеном расположењу војске, која је, добивши артиљеријску муницију и мало одмора, с новом енергијом кренула у јуриш и бацила непријатеља на колена …
У њему је увек био онај силни, неукротиви дух свог деде Карађорђа. Никад се није сматрао побеђеним и никад није молио за мир. Па ни оне сурове 1915. године, када, 19. октобра, маршал Макензен нуди сепаратни мир, под условом да Србија препусти Македонију, подручје Зајечара, Књажевца и Пирота – и он и влада и Врховна команда једнодушно одбијају тај предлог.
А сада, ове ноћи, близу обале бучног Дрима, на пању седи оронули старац. Седи и дрема …“
Краљ Петар је стигао у Солун. Све време рата провео је у Грчкој. За све то време није бријао браду, а забранио је да се обележава његов рођендан у знак жалости за поробљеном отаџбином. Болест је све више узимала маха. По природи осетљив, био је веома потресен вешћу о смрти пријатеља и веома поштованог војводе Радомира Путника, који је умро у Ници 18. маја 1917. године.
Краљ Петар се вратио у отаџбину у лето 1919. године, а у Београд тек у јесен, 24. новембра. Тада је већ била нова држава која се звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 16. августа 1921. године.
