Есад-паша Топтани, турски генерал албанске народности, био је у балканском рату 1912. и 1913. године командант одбране утврђених скадарских положаја на Тарабошу, Брдици и Бардањолу, опседнутих најпре црногорском, а после и српском војском.
Опседнута скадарска војска, под командом Есад-паше, једног од најбољих турских генерала, дуго је одбијала нападе храбре црногорске војске, која је била слабо наоружана артиљеријом. Турска одбрана није могла да одоли снажном удару здружене српске и црногорске војске, а нарочито разорном дејству српских тешких топова, па је капитулирала 14. априла 1913. године.
Здружена команда је човечно поступала са побеђеним: војска је разоружана, а официрима је дозвољено да и даље носе сабље, док је Есад-паши указана посебна част. Ганут овим што је учињено њему, његовим официрима и војсци, Есад-паша је од крвног непријатеља постао велики и до краја одани пријатељ. Борећи се за политику „Балкан балканским народима”, одржавао је везу с владом Србије и председнику Николи Пашићу, као главном носиоцу ове политике, дао „бесу” да ће увек бити на страни Србије.
Кад је српска војска пролазила кроз Албанију 1915. године, Есад-паша је у својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади упутио ову наредбу Албанцима:
„Чујте, Арнаути и Турци, кроз Албанију пролази српска војска! Војска, као војска, тражиће
од вас да купи храну. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Али, знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вредност, уједаће се онде где се нико не уједа!”
Есад-паша је убијен у Паризу 1920. године. Убили су га његови сународници.
Кукање
„За време окупације, у Великој Плани умре један војник, Мађар.
Аустријски војници, гледајући како Српкиње жале своје умрле, и слушајући како наричу за покојником, позову једну жену, која је умела лепо да нариче, па јој нареде да ожали њиховог друга.
,,Но, ти дошла овде и плачеш и наричеш за наш солдат, а ми теби платила буде” – рекоше јој они.
Она пристаде. Дође крај покојника и видећи да они не разумеју српски, стане кукати и нарицати овако:
Куку, бре,
А што ниси пре?
Данас један, сутра седам;
Догодине сви до један …
И јао … ку-кууууу!”
Царево ордење
„Сазнајемо – пише „Политика” у једном од својих ратних бројева – да је стари цар Фрањо врло слаб у последње време и да је постао потпуно брљив. Целог дана игра се ордењем и дели га нештедимице свима које види. Изгледа да је у том стању откако му се десио један трагичан случај приликом посете војној болници. Приметио је једног мајора који је пре рата био на служби у двору.
Несрећни човек био је у страховитом стању, ноге и руке биле су му одсечене … Ужаснут тим призором, цар га упита шта би могао да учини за њега. Очекивао је да ће мајор тражити или какав орден или новчану помоћ.
– Господару, желим само једну ствар и надам се да ћете учинити оно што тражим …
– Реците само, све ћу учинити – узврати цар.
Онда наредите да ме одмах убију! – завапи мајор.
Кад је чуо одговор, цар је крикнуо као дете и обезнанио се. Пренели су га у двор. Отада не излази из двора и проводи време играјући се ордењем.“
