Годинама је мајка Даница чекала да јој се кћер врати. Увече је седела на прагу трошне куће у родној Копривници, кршила прсте, ослушкивала, упирала поглед на путељак према Јошаничкој Бањи, надала се да ће отуда банути њена Милунка. Потом је улазила у кућу, палила кандило, клечала пред иконом и молила Бога да јој у том проклетом рату поштеди кћер и сина.
С мужем Раденком је ретко о томе говорила. Па и тада би увек питала исто:
– Хоће ли их мајка икад видети?
А Раденко би само хукнуо у жуљевите шаке и настојао да што пре избегне Даничин поглед, пун прекора.
Преко дана би наишао неки старац, тек да се распита има ли каквих вести са фронта, да ли се шта зна и о другим сеоским момцима који су одјурили на бојиште. Узгред су се чудили: шта би Милунки да оде? Толике је просце имала, гледали су је момци на вашарима, а она, уместо дома и породице – изабра ров и пушку …
Ова опора гласна размишљања још више су увећавала Даничину муку.
Пролазиле су војске, друмовима су тутњале колоне, ноћу су, кришом с Копаоника силазиле доле у Бању комитске групе, неки су свраћали и у Раденкову кућу, попили чашицу ракије, проговорили по коју о брзом слому аустроугарске и немачке војске, па се нечујно пели поново уз планину.
Млађе Даничине кћери, Миона од четрнаест и Славка са непуних дванаест година, помагале су у свим кућним пословима, замењујући Милунку.
Увече, кад би се пред кућом окупиле Милункине другарице, које су се већ поудавале и родиле децу, Даница је јадиковала:
– Добро, знам што оде Милан. Мушко је, а кад је рат – мушкарци морају у војску… Али, што оде Милунка? Шта она тражи у том проклетом рату? И што већ једном не дође својој кући?
Пролазили су дани, протутњао рат у Србији, прошла олуја, дошли Немци и све чешће у село стизале црне вести и вијорили се црни барјаци на кућама.
Од Милунке ни гласа.
Снаха Ката, која је била удата за Милана, тек беше дошла у кућу, покушала је да смири Даницу:
– Доћи ће, мајко, кад ти кажем. Знаш ти каква је Милунка! Видра … Да је с неба на главу бациш дочекаће се на ноге. Сећаш се кад оно једном оде у Краљево, купи памук, заснова разбој и за ноћ изатка сукњу за вашар. Само је она имала тако лепу сукњу.
– Јесте – осмехивала се Даница. – Разбој је за женско, разбој, а не пушка! Да ли ће мајка дочекати да је видим …
Некако у то време, док је још беснсо рат, Милунка уђе у – легенду.
Њена слава неће потамнети. Бар међу старим ратницима који и данас, после седамдесет година, њено име изговарају с поштовањем.
Милунка Савић!
Легенда о нечувеној храбрости ове жене траје и данас.
На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије су стизале на насловне странице европских листова.
Давно је било кад смо је први пут срели. Има од тада добрих петнаестак година.
Трошна кућица на Вождовцу, Осма улица број 25.
Кућа Милунке Савић. У њој старица. Сама. Муж Вељко давно умро. Кћер Милена у болници … Три усвојене кћери: Зорка, Вишња и Милка – давно засновале свој породични дом.
Старица сама. Са својом ратном причом из које свака реч може да уђе у историју.
Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд. Стала испред бркатог наредника који је уписивао добровољце. Колебала се између два имена: Милун или Милутин? Море, свеједно, само да је приме.
– Хоћу пушку! – рекла је кратко промуклим гласом.
И добила је.
То је било 1912. године.
Али касно се јавила: тек што је њена добровољачка јединица стигла на фронт – рат је био завршен. Турске војске више није било.
У јуну 1913. године изби изненада рат с Бугарима. И опет само неколико дана. Бугари су поражени на Брегалници. Молили су за мир …
И тих неколико дана било је довољно да се Милунка Савић прослави. Добила је капларски чинп прву медаљу за храброст. Али, откривена је њена тајна.
Последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, Милунка је рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су раскопчали копоран да превију рану – схватили су превару: женско …
Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће ако то учине, отићи у – хајдуке.
Задржали су је. С њом нијс било шале.
Отада се више није скривала, сви су знали да је Милунка Савић.
Једног дана, у јулу 1914. пуче вест да је моћна црно-жута монархија објавила рат Србији.
Надала се да ће добити ратни распоред.
Нису је позвали, али ни она није дуго чекала. Знала је да овај рат неће бити као онај с Турцима или с Бугарима. Па ипак, није устукнула.
Не зна да објасни како се нашла прсд генералом Степом Степановићем. Зна само да генерал није хтео ни да је слуша:
– Кући! – рекао је.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст.
Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде Радомиру Путнику.
– Ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред, господине војводо! – рекла је одлучно у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу, али одлучну девојку, благо рече:
– Добро, буди болничарка! Штета је да погинеш тако млада.
– Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
– Онда дођи сутра, па ћемо видети! – рекао је стари војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.
– Остаћу овде и чекаћу вашу одлуку! – рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању, тог поподнева, војвода Путник рече да му се „наврзла“ на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име. Њена жеља је илазвала смех старих команданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Воја Танкосић.
Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку јединицу! Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, лукава, као видра.
Сутрадан је опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи.
– Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе.
– Кад ми је то рекао – причала нам је Милунка хтела сам да га пољубим у руку и у скут, али се војвода опирао. Хтела сам на тај начин да му изразим своју неизмерну захвалност.
Отада готово четири године у мушком оделу и с пушком. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци мраво у швапски ров и да са задовољством очекује њихово дејство …
Прву Карађорђеву звездуу с мачевима стекла је на дринском бојишту .
Бојиште ври … Кључа. Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе. Сунце припекло, август, пресијавају се бајонети … Швабе окренуле леђа – удариле у бежанију, остављајући мртве и рањене.
Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе … Настаде тресак. Земља задрхта …
У том тренутку налете група Аустријанаца.
– Предајте се! – грми Милунка. – Предајте се!
Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис.
Одвела их је команданту пука и рапортирала:
Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!
Истог часа окренула се и одјурила напред да гони непријатеља.
Неколико дана касније, кад на територији Србије није више било ни једног непријатељског војника осим заробљених и мртвих, Други пешадијски „гвоздени” пук Дринске дивизије, био је постројен у кару. Дође командант пука, Димитрије Митић, сјаха с коња, стаде испред војника, поздрави оним уобичајеним војничким поздравом и упита:
– Војници, чије груди заслужују да понесу Карађорђеву звезду с мачевима?
Пук у истом трену, као у један глас грмну:
– Каплар Милунка Савић!
– Милунка Савић три корака напред! – одјекну команда.
Једва се покренула. Тада је први пут у животу осетила неки страх.
Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник после горничевске битке 1916. године.
– Мислим да је био септембар – причала је. – Бугари нас жестоко, изненада, нападоше. Иду у таласима … Терају их официри, иду иза њихових леђа и ко покуша да одступи – пуцају у леђа … Увек су тако радили кад су изненада нападали. Али, прво су их опијали ракијом, ваљда да им улију храброст … Потукосмо их и те ноћи, а ја заробих двадесет тројицу … Само гледају у мој бајонет на пушци и бомбе за појасом. Мисле: сад ћу их поубијати. А ја их одведем у команду и рапортирам.
Следеће борбе донеле су јој два Ордена француске Легије части и француски Ратни крст са златном палмом.
Тада је већ била наредник.
Преживела је девет рана.
Питали смо је тада чега се највише сећа, шта у њој изазива најпотресније осећање.
– Битка за Београд! – рекла је с поносом. – Била сам у оном славном одреду добровољаца
којима је командовао Игњат Кирхнер. То је била битка! Све што сам после доживела – све оне ужасе рата, све љуте борбе – ниједна није била равна бицп за Београд! А други догађај је из Бизерте, где сам се, после повлачења кроз Албанију, обрела. Била сам као авет … Једног дана дође француски командант, седи адмирал Гепрат, седе поред мог кревета, помилова ме и очински рече: „Сине, оздрави што пре, Француска те моли …“
Тек по свршетку рата видела је родитеље.
Кад смо годину дана касније поново потражили Милунку Савић, нашли смо је у новом, комфорном стану. Дочекала нас је са осмехом:
– Хвала Бранку Пешићу где чуо и не чуо за овај стан. Да и ја под старост уживам у лепом стану. Београд се, ето сетио и мене – хвала му …
Милунка је живела 84 године. Сахрањена је 7. октобра 1973. године на Новом гробљу у Београду.
Милунку је, ипак, заборавила администрација, али не и обични људи. И данас се, често, у новинама могу прочитати предлози грађана да се једна улица у главном граду назове именом легендарне Милунке Савић.
Жали што није војник
Кад су ушли у стан једне средовечне жене у Александровој улици, Аустријанци су прво проверили да ли у кући има „комитаџија.” Онда су стали да запиткују жену:
– Где ти је муж?
– На фронту! – одговорила је с поносом жена.
– Имате ли још кога?
– Имам сина!
– Где је он?
– На фронту!
– Имате ли браћу?
– Имам једног брата. И он је на фронту!
– Шта сад мислите? – церекао се Шваба. – Ко ће да вас храни?
О томе не мислим. Жао ми је што и ја нисам војник!
