Три дана и три ноћи требало је Швабама да пређу оних 260 метара од Дунавског кеја до Душанове улице. Тукли смо се за сваку капију, сваку кућу, двориште, улицу … Сремски добровољачки одред, у чијем сам саставу био, није дао ни педља српске престонице. Није то била ничија нардба, то је био наш завет.
То није био фронт, није било ровова, ни бодљикаве жице није било, није био двобој наше и непријатељске артиљерије, то је било хватање за гушу, прса у прса, бајонет у груди и – готово, налеће се на следећег.
Мене – као да штеде. Нејак си – кажу ми. Не иди у коштац са Швабом! Лези овде, на углу, и како се који појави – баци бомбу …
Мислим: јесам ја мали, јесам нејак, ситан сам, још се не бријем, тек ми је петнаеста година, можда би ме неки Шваба, висок и снажан, просто смрвио, али избија из мене нека чудна, невидљива снага. Снагу ми даје осећање да сам на својој земљи, у свом Београду, да браним отаџбину.
Грувају немачке гранате, пламен сажиже куће, све се тресе и руши, нестаје у пламену, гранате рију земљу, отварају се кратери, али ми стојимо, или лежимо на углу тих улица, и обарамо Швабе … Ако кућу захвати пламен, повлачимо се до пруге, да нам пламеном захваћене греде не падну за врат.
Пролећу само неке жене које се у ноћи, као утваре, приближавају нама, иду од капије до капије, од угла до угла, носе завоје, понека упртила тестију воде, мало хлеба – да напоји и нахрани браниоце Београда. Извлаче рањене, носе их некуда, они цвиле, јаучу од болова, али гласови брзо ишчезавају, надјачавају их детонације, прасак бомби.
– Жарко, бацај бомбе! – чујем у том хаосу Кезићев глас. – Погледај десно.
Видим читав вод немачких војника који у трку прелазе Јеврејску улицу. Видим их, али чекам … Мислим: рано је још, нека их, нека јуре, кад буду на двадесет пет метара од мене, подићи ћу се, па ћу их из клечећег става засути бомбама … Чекам … Ево их, већ им разазнајем лица, јуре као суманути, видим и њихове бајонете на пушкама, али се не бојим. Не бојим се кад имам толико бомби.
Сад, Жарко, шапућем себи, сад је тренутак: бомбе бацај!
Завитлам три бомбе, једну за другом, припремим четврту … Десно од мене, код капије, леже два рођена брата, близанци Колаковић. Они бацише четири бомбе … Наста јаук. Немци устукнуше, окренуше леђа, али их сковитлаше наши митраљески рафали и оборише на земљу … Потом – тишина. За кратко. Ево нове групе Немаца. Јуришају, тутње њихови кораци улицама, звечи оружје, сипају ватру … Ми се не померамо. Чекамо …
Однекуд наиђоше наши болничари. Протутњаше поред мене. После неколико тренутака вратише се опет у трку. Некога носе. Тај кога носе – не даје никакве знаке. Отрчаше болничари поново и дочекаше још једног. Спустише и њега поред мене… Осврнем се: браћа Колаковићи. Близанци. Искидани рафалом. Знам их добро: до јуче смо шутирали крпењачу … Становали су у Сарајевској улици. Мајка им је била удовица. Само њих је имала …
Ослушкујем и гледам. Знам, не смем више да дозволим да ме старешина опомиње кад треба да бацим бомбе …
Ево их!
– Удрите, браћо! – чује се нечији глас. – Бомбе бацај!
Видим и сам, без ове команде, да је тренутак да бацим бомбе … Завитлам трећу бомбу, кад осетих оштар бол у десном рамену. Рука клону … Како сада да бацам бомбе левом руком … Покушаћу…
Изгубио сам свест … Знам само да сам се обрео у некој болници. Упамтио сам име једне болничарке: Љубице Кујунџић … После сам је видео на Солунском фронту. А виђао сам је доскоро и у Београду.
Они који су преживели Дунавски кеј, а било нас је мало, тридесетак највише, пребачени су у Одред војводе Вука. С њим сам био и на пролазу кроз албанске гудуре и касније на Солунском фронту све до његове погибије на Груништу у јесен 1916. године.
Ово је сведочење Жарка Чукуровића, који живи у Београду.
Имају само једну мајку
Увелико се причало о синовима генерала Павла Бошковића, резервним официрима, који су у многим бојевима посведочили јунаштво и частан однос према својим војницима. И, збиља, војници су о њима говорили с љубављу и поштовањем.
Али, у једној љутој бици, оба генералова сина истовремено задобише тешке ране, па се нађоше у савезничкој болници, у којој је било на стотине српских и француских рањеника.
Кад је чуо за њих, један француски лекар изрази чуђење: зар су генералски синови у првој борбеној линији? Зар и они тако гину?
Српски рањеник, сељак из Шумадије, покуша да му то овако објасни:
– Видиш, господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Ето, за ту мајку гинемо сви без разлике.
Отаџбина милија од синова
Стари Црногорац испратио два сина у борбу.
У јеку најљуће битке кренуо старац да их обиђе, да види како им је на фронту. Затече их живе и здраве, али му то не беше право. Његови синови без иједне ране, а из других црногорских кућа погинула по два, три па и четири сина.
Уплаши се старац од помисли да му синови нису храбри, да су, можда, кукавице, да истурају друге преда се, а они стоје у добром заклону, али га њихов старешина уверава да су му синови јунаци и да су, ето, срећним случајем, остали у животу.
Враћајући се кући, старац се сусрете с једном старијом Црногорком.
А што си тако невесео?-упита га она.
– Па, нешто сам онако мислен … Имам два сина у борби, а ниједан још није рана допануо …
– Е, даће Бог, чоче, допашће, ако не ногину! – тешила га је искрено старица.
