,,… Људи, војници, браћо, станите! Куда тако јурите? Шта ће бити с Београдом? Видесте ли где моје синове: Тодора, Милоша, Радивоја … Мајка их дуго није видела … Милош и Радивоје су још деца, ђаци … И отац им је на фронту …”
Тако је, из дана у дан, Десанка Милошевић покушавала да заустави ордонансе који су јурили улицама Београда, распитујући се за своје синове. Узалуд! Нико ништа није умео да јој каже. Народ бежи некуда, склања се пред најездом непријатеља, бежи од граната, бомби које падају на куће.
,,… Станите! Куда тако јурите? За Радивоја питам, мога сина, још је дете, нема још шеснаест година … Рекоше ми да је и Милош с њим, он је мало старији. Тодор је најстарији, умеће да се чува, али Радивоје и Милош су још деца …”
Није мајка Десанка била једина која је још од првог дана рата овако трагала за својим синовима. Већ после неколико дана многе мајке су носиле црне мараме као знак да им синови никад више неће прекорачити кућни праг.
Палећи кандила, мајке су упирале поглед к небу, молећи Бога да им сачува децу.
А за то време на београдским улицама – пакао. Небо се пролама, земља дрхти.
Београд се бори. Браниоци не уступају ни за педаљ. Само преко мртвих – непријатељ може ући у српску престоницу.
– У рат из моје куће одоше четири мушке главе – причао нам је Радивоје Милошевић. – Отац Александар је био негде на фронту, на дринском бојишту. С њим је био и мој најстарији брат Тодор. Милош и ја одосмо у добровољце. Били смо неко време код мајора Ђукића, у VII пуку, после у Банатском, а завршисмо у Сремском добровољачком одреду. Носим четири ране на телу и много, много ожиљака на души … Прву рану задобих на Конатици, у Колубарској бици крајем 1914. године, три на Дунавском кеју 1915.
Лечише ме, и излечише, од оне прве ране, у Војној болници у Нишу.
Амерички лекар др Рајан зацели ми оне три ране добијене на Дунавском кеју. И спаси ми живот.
Био сам у првој, а мој брат Милош у другој чети. Одред исти: Сремски. Положај исти: Дунавски кеј. Исти и командант: Игњат Кирхнер. Кад он паде, команду преузе потпоручник Живко Кезић …
До последњег тренутка брат је мислио на мене. И ја на њега. Наше чете су биле једна крај друге. Милош на левом, ја на десном крилу.
Чим протутњи немачки талас, мало се стиша ватра, Милош зове тихо:
Радивоје, јеси ли жив?
Жив сам, жив, не брини! – стиже до њега моја порука.
Чувај се! – виче он опет.
Не брини! Чувај се ти!
Тако смо се дозивали три дана и три ноћи. Око поноћи 7. октобра, лежимо иза Шондине фабрике. Шваба навалио из све снаге. Пристигла му појачања, па кидише као суманут. Косимо их брзим плотунима и митраљеском ватром. Бомбе чувамо кад приђу на тридесетак метара.
Гађам из карабина, а све ослушкујем хоће ли ме зовнути брат Милош. Нема га. Ваљда је, мислим, обузет брзом паљбом, коси и он Швабе. Јавиће се.
Прође читав сат. Тако се бар мени чини. Милош се не јавља. Боже, да није …
Зовнем сад ја њега:
Милоше, брате, рођени, јави се!
Отуда, с левог крила друге чете – ништа. Само паљба. Трешти. Земља подрхтава …
Не чује ме Милош. Не чује ваљда од ове силне ватре од које човек оглуви.
Таман хоћу поново да га зовнем, кад паде команда:
– Припреми бомбе!
Погледам напред и видим густе редове Шваба. Куљају с обале Дунава као да из реке извиру.
Ево их, развише се у стрелце и кренуше према нама.
Још мало, па ћемо се за гушу хватати.
– Бомбе бацај! – одјекну поново команда.
Полетеше бомбе. Јауци рањених Шваба. Али, ево иде други талас и опет наше бомбе полетеше.
Знам, Милош је близу мене, једва ако има педесет метара. Мучи ме злокобна мисао. Не могу више да чекам. Пузићу до њега, па шта буде. Ако ми је суђено, мислим, нека буде … И кренем. Меци око мене рију земљу. Знам, наши ће одбити и овај напад, а мени је довољно да за то време сгигнем до Милоша, да видим зашто ћути. Да није рањен!
Не знам колико сам пузио, али оно што сам видео ужаснуло ме је. Мој брат је већ био мртав.
– Бомбе бацај! – затрепери поново команда.
Носим о пасу две бомбе. Бацих једну за другом напред, не гледајући њихово разорно дејство. Шта ћу сада? Да га оставим и вратим се? Не, не могу га оставити.
Упртим га некако на леђа па миц по миц. Знам само да га ту не смем оставити. Носићу га док и мене не погоди куршум. Понестаје ми снаге, застајем, али ми је важно да избегнем чистину, да дођем до кућа, до неког заклона, после ће ми бити лакше. И тако стигох до Душанове улице. У једној авлији – превијалиште. Раде неке жене. Међу њима препознах Јелену Милутиновић, глумицу.
– Где је рањен? – пита ме она и граби са стола завој.
– Није рањен! – кажем стиснутих зуба. – Мртав је!
– Знаш ли бар како се јунак зове? – пита даље Јелена.
– Знам. Милош Милошевић. Мој рођени брат … Не дам га ни мртвог Швабама!
Само сам то рекао и вратих се на Дунавски кеј, на своје борбено место …
Борба у пуном јеку. Нађем уз пут нечију пушку и неколико бомби. Све то понесем. Знам, требаће ми. Сада хоћу двоструко да се тучем: са две пушке и гомилом бомби … Уместо погинулог брата.
Ујутро, око седам часова, крену нови немачки напад. Испалио сам сву муницију и побацао све бомбе … Окренем се да видим хоће ли неко дотурити муницију и тог тренутка осетих оштар бол у врат, ногу и груди. Значи – рафал. Изгубио сам свест …
После сам сазнао шта се са мном догодило. Поручник Ђура из X кадровског пука, видео је кад сам пао… Он ме је изнео до дрваре, ту ме предао болничарима и вратио се на фронт. Не знам ко ме је донео до Кнез-Михаилове, али знам да је модисткиња Флора Довниковић донела јастук да га подметне под моју главу. Однели су ме у болницу и предали америчком лекару доктору Рајану.
Молим једног болничара, ако икако може, да јави моме оцу да је Милош јуначки погинуо бранећи Београд, а да сам ја рањен. Молим га да мојој мајци ништа не говори. А ако она дође да ме тражи да каже да нисам ту. Нећу да мајка од мене чује да је изгубила сина Милоша. И нећу да ме види у завојима.
Сутрадан дође у болницу један католички свештеник. Обилази немачке и аустријске рањенике, које лечи др Рајан. Моли се Богу за њихово оздрављење.
Застаде поред мог кревета. Хоће и мени да чита молитву.
– Нећу ту молитву! – кажем на немачком. – Ја сам Србин.
Ето, тако је било.
Радивоје Милошевић живи у Београду.
Мишић и заробљеник
У току славне Колубарске битке у Ваљево стиже генерал Живојин Мишић са својим штабом. Град је увелико славио ову величанствену победу српске војске.
У дворишту штаба Мишић примети једног стаситог, кршног непријатељског војника, кога који час раније беху заробили. На њему све „цакум – пакум”: одело, чизме, ранац …
– Одакле си? – упита Мишић заробљеника.
Из Тирола, господине генерале! – узврати овај.
Мишић га пажљиво посматра и одмахује главом. Напослетку рече:
– Ех, кад бисмо ми имали једно четрдесет хиљада бораца, тако опремљених као што си ти, друкчије би се ратовало …
Заробљеник, међутим, брзо додаде:
– Оваквих, као што сам ја, господине генерале, имали смо и више од четрдесет хиљада, али нисмо имали ниједног као што сте ви и као што су српски војници … Зато смо и прошли овако и што сам ја – заробљеник. А заробљено је на хиљаде оваквих као што сам ја …
