Пошто српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране, а по зими, наћи смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати коминикеи са балканског ратишта …”
Ову заповест потписао је у зиму 1915. године фелдмаршал Ерих фон Фалкенхајн, начелник штаба немачке Врховне команде.
Само пет месеци касније овај исти фелдмаршал ће схватити своју велику заблуду, јер ће српска војска поново оживети, као феникс из пепела. Војска ће, истина, умирати, али неће умрети. Онолико колико их остане – биће довољно да баце на колена вероломну Бугарску, да сахране аустроугарску царевину и разбију немачке дивизије на новом фронту који је био образован да спречи повратак српске војске у отаџбину. Савезници, у првом реду Француска, помогли су да се спасе изморена, болесна и гладна српска војска жељна хлеба …
Гледајући их на острву Виду, један француски војни лекар, потпуковник по чину, рекао је својим млађим колегама:
„Гледајте, ови несрећници се губе полако, беспомоћно, али се не жале … И кад њихово срце престане да бије, у њиховим широко отвореним очима остаје нешто узвишено: извесност да њихова смрт није некорисна за ослобођење њихове земље …”
После је овај стари потпуковник ишао од војника до војника и говорио:
„Оздравите, синови Србије, цела вас Француска моли. Ваше мајке и сестре пале кандила у завичају и моле се за ваше здравље. Ваша деца вас чекају …”
А кад су српски војници умирали, стари француски лекар је окретао главу да младе колеге не виде сузе у његовим очима.
Кад је овај лекар упитао једног трећепозивца шта мисли колико ће српска војска остати у изгнанству, овај је, размишљајући здравом сељачком логиком, одговорио:
„Не знам. Остаће онолико колико буде потребно, али ћемо најзад победоносно ући у своја села!“
И те речи више но ма шта друго сведоче о томе да српски војник никад није губио наду у постојану правду …
Данима се на Крфу шапутало: хлеба, хлеба … Било је хлеба, али га нису смели давати у већим количинама због исцрпљеног организма. Тек када су мало ојачали, кад је снага почела да им се враћа – хлеба је било у изобиљу. На Крфу није било довољно меса, па је давано замрзнуто, али је и то кратко трајало, јер га је Француска куповала на Мадагаскару и бродовима доносила на Крф. За војничке кухиње и грејање војске у логорима није било довољно дрва, али је и то решила Француска- куповала га је у Италији.
Војска се окрепила, стала чврсто на ноге, почела да се интересује и за лепе Гркиње и то је био најпоузданији знак да је здрава, да је орна за рат 1иповратак у отаџбину.
Целокупна војска снабдевена је одећом, преобуком и обућом. Све је било ново, осим шајкаче коју је војник љубоморно чувао. Прва партија одела стигла је из Енглеске, али је оно убрзо замењено француском униформом.
Српска војска је добила исто наоружање које је имала Француска. На Крфу је добила пешадијско наоружање, док је артиљерију и запрегу добила у Солуну. За непуна три месеца српска војска је васкрсла благодарећи материјалном доприносу и братској помоћи Француске.
На Крфу и у логорима код Солуна војска је препорођена. Шест нових пешадијских и једна коњичка дивизија брзо су обновљене, снабдевене оружјем и муницијом, спремне да се ухвате укоштац с непријатељем који их је из земље изгнао.
Пошто је реорганизована, српска војска је са Крфа пребачена у Солун, а одатле на – ратиште. Транспорт је извршен без губитка захваљујући француској морнарици која је штитила бродове од аустријских подморница. Транспорт на солунско ратиште започет је 16. априла 1916. године, а завршен крајем маја.
У јесен исте године почеле су операције на Солунском фронту. И ту је био француски војник поред српског војника. Раме уз раме. Братство по оружју везало је борце две нације. Француски војпик је био истински пријатељ српском војнику: он је од свих савезника најдубље разумео душевно стање свог друга у изгнанству. За спрског војника француска застава била је што и његова.
Али, на Солунски фронт хитају и добровољци пз Русије, Енглеске, Америке … Долазе они који могу да носе оружје и који су прожети југословенским духом: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци … Били су то исељеници и бивши војници аустроугарске царевине који су искористили прву прилику и предали се савeзницпма, изражавајући жељу да се прикључе српској војсци.
Тако српске трупе заједно са добровољцима поново броје око 150.000 војника, не рачунајући још десетак хиљада реконвалесцената и регрута који су и даље морали да остану на Крфу да би се опоравили.
И – ево прве битке на Солунском фронту која ће у историју ући као битка код Горничева. На том делу фронта била је концентрисана бугарска и немачка војска у јачини од око 170.000 људи. Бугари су надмоћном снагом напали 17. августа у 7 часова на добровољачки одред потпуковника Војина Поповића – Вука, а потом и на Дунавску дивизију. После четвородневних напада надмоћнијих бугарских снага, српско лево крило морало се повући …
Непријатељ је ударио тако силовито с јасном намером да поколеба морал српских трупа, да преласком на грчку територију утиче на Грчку да приђе на страну Централних сила, да одложи ступање Румуније у рат на страни савезника Србије и да, најзад, по могућству потисне савезничку војску из Солуна.
Српска војска се брзо прегруписала и прешла у противофанзиву која је почела пробојем код Горничева.
Већ у првим борбама предао се знатан број бугарских војника, изјављујући „да неће више да се боре за Германе и Турке.” Битка код Горничева вођена је од 12. до 14. септембра 1916. године, када су српске трупе под командом војводе Мишића заузеле овај положај.
То је била прва савезничка победа на Солунском фронту.
Ево како је ту битку доживео командир 3. чете, 2. батаљона, 22. пешадијског пука која је нападала правцем Горничево – Баница;
,,Величанствен моменат. Као бујица наши су без предаха прелетели јуришно одстојање, прелетели непријатељске жице и ровове и гонили непројатеља. Лево и десно узвици „ура” проламају небо. Митраљеска, пешадијска и артиљеријска ватра чине атмосферу загушљивом. Небо се пролама, крв навире у главу … У кукурузу, на 200 метара иза заузетих бугарских ровова, зјапе цеви осам бугарских напуштених топова … Ни затвараче нису стигли да изваде. Даље, путем за Баницу, одступа артиљеријска колона, али им наша ватра пресеца одступање и у руке нам падају још два топа …”
Убрзо после ове, настаје крвава битка за Кајмакчалан, која је трајала од 16. до 30. септембра. По казивању добровољца Илије Трифуновића, учесника битке, који је тада изгубио леву руку до рамена, „Политика” од 30. септембра 1931. године пише:
„… Освануо је 30. септембар. Савршена тишина влада целим положајем. Све је мирно и некако свечано. Чак се и обострана пуцњава утишала. Али баш та тишина изазива узнемиреност војника. Они предосећају буру, уверени да ће се нешто крупно догодити, да ће тај дан одлучити судбину Кајмакчалана и однети живот многима од њих …
Тачно у 7 часова загрме први наш топ. Пре него што се његов моћан звук смирио негде у дубодолинама џиновске планине, многобројне тешке и лаке батерије, пласиране на сваком погодном месту, дотле невидљиве, наједном оживеше и почеше бљувати челик на солидно израђене заклоне по рововима. Заурлаше помамно рововци, а митраљези и пушке запеваше песму смрти. Запали се цео Кајмакчалан и својим бесним пламеном поче да сажиже пренеражене Кобургове чете.
Око два часа по подне могаху се, кроз облаке дима, приметити поједини бугарски војници како се крећу по положају као суманути, спотичући се преко лешева својих другова и упадајући у многобројне рупе што их направише артиљеријска зрна …
Нешто пре четири часа громки звуци топовског концерта наједном умукоше. Из разроване кајмакчаланске утробе искочише десетине хиљада људи и устремише се ка његовом врху. То су били пукови Дринске дивизије, Добровољачки одред и 7. пешадијски пук. После крвавог гушања с Бугарима у њиховим рововима – Кајмакчалан пређе у српске руке, а Бугари се сјурише низ његове стрмине ка Црној Реци, остављајући мртве и рањене и огроман ратни материјал …”
Победа на Кајмакчалану одјекнула је широм света колико и победе на Куманову, Церу, Колубари … За све време ратовања на Солунском фронту, највећи покољ, највише жртава с обе стране, нарочито бугарских – био је на Кајмакчалану.
Свет је запањен овом победом. Пита се у чуду: да ли су то они исти војници, до јуче у дроњцима, боси, изнемогли, гладни …
Само у овој офанзиви и само на српском делу фронта, заробљена су 64 официра и 5.474 војника; заплењено је 50 пољских и 32 брдска топа, 10 хаубица, 51 муницијска кара, 76 топовских предњака, 4 бацача мина, 42 митраљеза, један бугарски и један немачки муницијски парк и много муниције и осталог ратног материјала.
Српске трупе се не задовољавају заузећем Кајмакчалана. Оне као вихор гоне непријатеља и 3. октобра заузимају Старков гроб, прелазе Црну Реку и уз садејство француских војника успевају да заузму јаке положаје у луку ове реке и кључ одбране Битоља – коте 1212 и 1378, да би, 19. новембра 1916. године, ушле у Битољ.
Пале су нове жртве, али је отворена капија слободе. Српска војска се надала да ће после ових победа настати опште гоњење непријатеља и да ће брзо стићи у завичај да загрле своје мајке, сестре, децу … Али, савезничке трупе нису пружиле потребну помоћ српској војсци, која је у вишемесечним борбама претрпела велмке губмитке – око 32.000 избачених из строја, па њен велики успех није искоршићен до краја, до потпуне победе. Због тога ће српски војиици на жељени тренутак пробоја чекати у рововима безмало две године, јер је крајем 1916. године на целом Солунском фронту настало затишје.
Ко се где на Солунском фронту затекао пред зиму 1916. године ту је и остао. Даљи продор српских трупа био је немогућ. Губици су били зпатни – четвртина војске је била ван строја. Непријатељ је успео да солидно учврсти своје положаје. Даљи напади били су узалудни, нарочито по зимском времену.
Српска војска, која је својим грудима, уз помоћ савезника, отворила капију отаџбине – остала је на њој. Заморена, искрвављена, без нове снаге која би употпунила проређене редове, није могла даље да напредује. Рат је претворен у рововски – свак је остао на свом утврђеном положају.
Ситуација је била критична и због непријатељског држања Грчке. Она је у међувремену извршила мобилизацију војске која се сваког часа, због родбинских односа немачког и грчког двора, могла окренути против савезника! Криза је преброђена оног часа када је велики грчки политичар и пријатељ Србије Венизелос, пошто се на Криту одметнуо од краља и владе, започео мобилизацију критске а потом и других „националних дивизија.”
Од овог тренутка Грчка је, на енергичну интервенцију савезника, постепено прешла на њихову страну, чиме је сигурност Солунског фронта била обезбеђена.
С Румунијом је већ било свршено, она је брзо искомадана, па су се немачке снаге под командом маршала Макензена могле појавити на Солунском фронту. Наши савезници, нарочито Енглези, нису давали значај Солунском фронту какав је заслуживао.
Французи су мењали команданте целокупне савезничке војске на фронту: генерала Сараја заменио је генерал Гијома, а Гијому у јуну 1918. године генерал Франше дˈЕпре.
Најстрашнији непријатељ савсзничке војске на Солунском фронту био је – комарац! Преносећи барску грозницу, комарци су готово паралисали војску. Забележено је много мртвих, а 1916. године оболело је 60 одсто војника. До јуна 1917. године савезничке болнице су прихватиле близу 300.000 француских, српских и руских војника, од којих је више од 100.000 проглашено неспособним за даљу борбу и евакуисано.
Војници су сваког дана, приликом рапорта, гутали кинин.
Упрскос свему, војници су се шалили и забављали. Ловили су жабе и ракове, скупљали корњаче, проналазили гнезда и јаја дивљих пловки по баруштинама Црне Реке, ловили дивље гуске и пловке …
На српском делу фронта основана су дивизијска позоришта која су приказивала популарне комаде из народног живота; трупе су смењиване по плану и упућиване у позадину фронта на краћи одмор, а давана су и одсуства да би војници могли да оду код рођака и пријатеља на другим деловима фронта.
Требало је уложити много напора да се стиша нестрпљење које су војници испољили у рововском рату. Старешине су биле веома блиске војницима – трпели су што и они и такође били нестрпљиви у очекивању заповести да се крене напред.
У то време, 20. јуна 1917. године, српска влада и Југословенски одбор објавили су „Крфску декларацију” о ослобођењу и уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну слободну и независну државу. Тако је целом свету саопштена сагласност и жеља званичне Србије, истакнута још 1914. године, и потлачених Југословена у Аустро- Угарској за уједињење. Ово је био предзнак коначног распада аустроугарске царевине.
Стреса зиму
Ноћ на Топчидерском брду. На осматрачници, на Бајићевом тавану, јак ветар. Хладно. Осматрач Дука зури у даљину, с оне стране реке, где је непријатељ. Дрхти од зиме, зуби му цвокоћу, али поглед не скреће.
Кад наиђе старешина, Дука затресе целим телом од зиме.
– Шта радиш то, Дука? – пита га наредник.
– Ништа, ништа, гледам преко реке и стресам зиму с рамена! – одговори Дука и оста на осматрачници.
„Нека је само жив!”
У време повлачења српске војске према Руднику и Космају једног тешког рањеника у болници посетише мајка, отац и жена. Војник у тешком стању: рана запуштена, загнојила се, рука поцрнела … Лекари му предлажу ампутацију. О томе војник мора да се изјасни.
– Ако хоћеш да останеш у животу, морамо да ти сечемо руку! – каже му лекар. – Пристајеш ли?
Војник гледа нрво у оца, затим у жену, на у мајку.
– Ја не дам да му се сече рука! – рече отац.
– И ја не дам! – рече жена.
Мати је ћутала и јецала.
– Како каже мајка? – прошапта војник у боловима.
А мати, гушећи се у сузама, рече:
– Сеците! Добар је он мени и без руке! Нека је само жив!
Мати је спасла живот сину.
