Оставили мртве коње
За време своје тринаестодневне владавине у Београду, Аустријанци нису поштедели ниједну кафану, али нигде нису починили такав покор као у кафани ,,Код Губеревца”, чији је власник био Ташко Николић.
Пили су вино и ракију из подрума не плаћајући, оргијали не плаћајући, али им све то није било довољно. Кад су кренули у бежанију, све преостало вино и ракију су источили и сав намештај поломили.
На крају, да би крунисали своје дивљаштво, однекуд су довукли два мртва коња и оставили их усред кафане.
Сто пљачки дневно
Када је Београд ослобођен сачињени су спискови опљачканих радњи, магацина, стоваришта и станова.
У теразијском кварту опљачкано је око 100 зграда, а слично је и у другим.
За тринаест дана окупације било је приближно 1.300 обијања и пљачки, што износи просечно по стотину на дан. Ово што се десило за тринаест дана, превазишло је све познате статистике „контрибуције у натури. ”
Становништво је било у очајању. Швабе су говориле да би Србија била срећна када би ушла у састав Монархије. Отимачине од немоћног народа, нарочито основних средстава за живот, па још и вешала на Теразијама, изазивали су жесток револт.
Кад келнер чашћава
Уочи швапске бежаније и наиласка српских трупа у Београд, средином децембра 1914. године, неколико аустријских војника, који су добро знали српски, седело је у кафани „Ваљево”, испијајући литру за литром.
Кад су попили неколико литара, један од њих зовну келнера да наплати рачун.
Келнер је, међутим, сваки час истрчавао на врата кафане и ослушкивао све јаснију рику српских топова.
– Да платим рачун! – поче љутито један из групе већ добро пијаних Шваба.
Келнер с врата раздрагано викну:
– Ко да плати?! Све ја плаћам! Зар не чујете? Тек што нису ту!
Аустријски војници примише ћутке ову част, па кад и они ослушнуше грмљавину топова – излетеше напоље, не хајући више за пиће и рачун.
Генералска капа
На железничкој станици у Земуну, заправо у њеном магацину, где се случајно обрео, мајор Ђукић је приметио једног свог војника који је, изгледа, хтео да узме нешто ,,за успомену. ” Прво је узео велико огледало, потом остави огледало и узе балу штофа, затим и то остави и узе сребрни послужавник, затим остави и то и узе хармонику, па је замени за будилник, будилник за вазу, вазу за свилу. Најзад, све то остави кад примети генералску капу са зеленим перјем, стави је на главу, стаде пред оно огледало, тужно погледа све оне ствари које није смео да узме, и с осмехом изађе на улицу.
