Читаву земљу, посебно Београд, захватило је невиђено патриотско расположење: добровољачки одреди су ницали готово преко ноћи. Сви који су могли да носе пушку сматрали су да им је место међу добровољцима.
Одличан познавалац комитског и добровољачког покрета, наш саговорник Ђорђе Беатовић, каже да су непријатељу највише страха задали Сремски добровољачки одред и комитске јединице под командом Воје Танкосића и војводе Вука.
Сремски добровољачки одред, који је на почетку рата формиран у Београду и био неко време стациониран уфабрици шећера на Чукарици, два пута је прелазио у Земум, и дубље у позадину непријатеља. Била јс то добра прилика да се многи младићи придруже и остану у одреду.
Командант овог одреда, Игњат Кирхнер, био је рањен још при првом прелазу на аустроугарску територију, али није отишао у болницу. Приликом првог упада на земунску страну, добровољци су уништили аустријски рефлектор који је осветљавао део Савске улице и топчидерски друм.
Током читавог лета и јесени делови овог одреда, састављени од Земунаца, Личана, Црногораца и Србијанаца, крстарили су по земунској и бежанијској равници између села Војке и Нових Бановаца, убијајући или растерујући непријатељске патроле.
Добровољци нису носили војничку униформу, већ су углавном били у сељачкој одећи, наоружани пушкама и реденицима, бомбама и камама.
Кад су учестали прелази добровољаца на сремску страну – постали су страх и трепет за непријатеља. Тих дана је једна патрола на домаку села Бежаније приметила аустријског наредника. Наредник је, у ствари, био опкољен, али је оклевао да се преда. Видећи да нема излаза, питао је патролу да ли су из регуларне војске или из комитских јединица. Кад му је речено да су га опколиле комите, извадио је револвер и убио се. Није смео да им жив падне у руке.
Из једног документа Одбране Београда сазнајемо какав је закључак изведен гпосле овог догађаја: „Види се колики страх има непријатељ од наших комита, што треба у свим приликама искористити …”
У исто време и у Црној Гори је јачао добровољачки покрет. Црногорској војсци придружило се око 300 добровољаца, бегунаца из Херцеговине, јер у то време нису имали своје одреде. Нешто касније, пошто је бегунаца из Аустро-Угарске било све више, формирани су Гатачки, Билећки и Требињски батаљон. Батаљони су имали по 600 добровољаца и сви су оперисали у позадини непријатеља …
Одмах после видовданског атентата 1914. године, аустроугарске власти почеле су да прогоне своје поданике, истакнуте национално оријентисане Југословене, посебно оне српске народности. Најпре је то учињено преко масовне, необуздане руље која је разбијала радње и нападала на личну слободу Срба.
Исте ноћи, када је Аустрија објавила рат Србији, настао је велики прогон Срба у Босни и Херцеговини. Бојећи се побуне, Аустрија је забранила сва дотадашња српска друштва, штампу, похапсила све народне вође, убрзо потом и све виђеније Србе. Затвори су били препуни; Срби су гоњени на присилни рад и мучени у озлоглашеним казаматима монархнје. Све је то рађено с тежњом да се затре српско име а тиме и југословенска мисао.
Организовани су и велеиздајнички процеси у Бањалуци, Бихаћу, Тузли, Травнику, Сарајеву и другим местима. Пресуде су гласиле: смрт или дугогодишња робија.
Многе људе словенског порекла Аустрија је узела у своју војску, гонећи их у рат против своје браће. Мећутим, војници су користили сваку повољну прилику да побегну из аустроугарских трупа и приступе српској војсци. Они који нису имали срећу да дођу на српски фронт и побегну на српску страну, одвођени су на руски фронт, али су и тамо масовно бежали. Тако се крајем 1914. године у Русији нашло близу 20.000 бивших аустроугарских војника који су изражавали жељу да буду упућени као добровољци у српску војску.
Због неких међународних конвенција то је, на жалост, ишло доста тешко, али се ипак успело да се у Србију пошаље око три и по хиљаде добровољаца.
Следеће године, руски цар Николај II потпомогао је сакупљање југословенских добровољаца и обећао да ће се убрзо у Русији формирати посебна српска команда за добровољце. Тако је у Русији настала Прва српска доброиољачка дивизија, која је потом прерасла у корпус са две дивизије.
Добровољци су се борили против Бугара и Турака, а многи од њих истакли су се у љутим бојевима и задобили тешке ране, али и највиша српска одликовања.
И добровољци југословенског порекла из Америке стигли су да помогну својој браћи у старој постојбини. Додуше, неки од њих похитали су још 1912. године и стигли да се туку против Турака на Скадру, а кад је почео први светски рат, њих десетак хиљада кренуло је да брани Србију од швапске дивизије.
У августу и септембру 1914. године јавило се неколико група наших исељеника српском конзулату у Њујорку с моблом да им се омогући пребацивање за Србију и Црну Гору, ради ступања у српску и црногорску војску.
Америка се пре уласка у рат строго придржавала неутралности и није дозвољавала да се на њеној територији организују стране добровољачке јединице.
Истовремено за пребацивање на Балкан јављају се и добровољци из јужноамеричких земаља. Још трећег августа 1914. године новоосновано исељеничко удружење „Хрватска стража” у Буенос Аиресу издало је „Манифест за народе славенске крви у Аустро-Угарској монархији”. То је, у ствари, био одговор аустроугарском конзулату у Аргентини који је прогласом позивао аустријске поданике да се пријаве како би били отпремљени у домовину да се прихвате војне дужности.
Хрвати и Срби из Буенос Аиреса позвали су све Словене у Монархији да збаце 400-годишњи јарам и похрле у помоћ српској браћи. Словени и у Јужној и Северној Америци позвани су да стварају добровољачке чете за српску и француску војску и да оснују стални одбор за сакупљање помоћи српском Црвеном крсту.
Пишући 1922. године о добровољцима из Америке, академик Милан Марјановић, поред осталог каже:
„Сваки добровољни полазак у рат је доказ свести и осећања националне дужности … У великом рату највише моралне снаге за добровољни одлазак у војску требало је нашем америчком добровољцу. Тај наш човек, радник, трговац, који је у много случајева побегао у Америку само зато да измакне војној служби; који је баш у трећој и четвртој години рата у тој Америци зарађивао лако и много, којега нико није силио нити могао да присили да напусти ту удобност – учинио је у моралном погледу највећи херојски подвиг онога часа када је напуштао 6 до 10 долара, па и више дневне зараде, леп стан с електриком, живот у бару и ресторану, истакнуту улогу у колонији, у друштвима и на забавама, па и вереницу, где који и жену и децу, и полазио без довољно средстава да га непознатог и анонимног уврсте као прост број да повећа број пушака на једном тешком и опасном фронту”.
Генералов брзи коњ
После сјајне Колубарске битке и бекства аустроугарских трупа преко Саве, Дунава и Дрине, један наш сељак, Бадовинчанин, доведе на чувени шабачки вашар лепог коња с намером да га прода.
На коњу царска опрема: види се да је припадао неком аустријском генералу. Сељак је то и тврдио: говорио је да је коњ до пре неки дан служио своме газди, аустријском генералу, који се у време опште аустријске бежаније из Србије, склонио на кратко у његовој кући, ту се добро нахранио и на крају му оставно коња за успомену …
Сељак не тражи много пара: колико и за обичног српског коњића. Окупили се купци, загледају више царску опрему него коња. Међу њима је и један српски официр коме се коњ, веома допао …
– А како трчи? – запиткује капетан. – Да ли је брз? Како би било да га мало узјашем и видим има ли брзе ноге?
Продавац се насмеја:
– Најбоље би било, господине капетане, да за то питате оног аустријског генерала. Он сигурно мисли да му у брзини нема премца! Јер, кад оно отпоче тутањ, Шваба низ Колубару, кад ударше у силну бежанију – генерал је, захваљујући брзом коњу, први умакао. Да није имао овако брзог коња, можда би га српски пешаци заробили.
