Била је то људска касапница какву свет није видео. Дунавски кеј је био прави жртвеник и гробница једне младости. Сви ми: добровољци, комите, жандарми, они кадровци из десетог пука, они дечаци што беху донели преобуку својој браћи, па кад су их затекли мртве – узели њихове пушке да наставе борбу, оне жене, млађе и старије, што су летеле кроз ватрени обруч и превијале рањенике, све је то тада био Београд – једно срце, једна душа …
Где се човек макне – лом и кркљанац. Банатска, Јеврејска, Солунска, дуж Дунавског кеја, пругом, око ње – све је у пламену, све гори, нестаје, руши се, гине …
Оно што светлуца то је нож, опо што тресе и разара – то је бомба, оно што коси снопове људских телеса – то је митраљез.
Све може да изгори, нестане, утроба земљина може да се изврне, вулкан може да се отвори, само једно се не може, само једно се не сме: не сме да се устукне! Не сме педаљ Београда да се уступи Шваби који наваљује, не сме да спласне љубав према родној груди!
Данас, док ово причам, све ми се чини да сам и тада, кад ми је било шеснаест година, тако мислио, тако осећао и у она три паклена дана на Дунавском кеју. Дуго, дуго после тих крвавих догађаја, кад сам најпре био у бекству, а потом у лагеру, ја сам се у сну будио јер ми се чинило да чујем нечије гласове: ,,Удри, удри, не дај се!”
Јесу ли то били узвици мога саборца Мирослава Голубовића кога су свег у крви, изрешетаног, стрпали у нека колица којима се превози ћубре и одвукли некуда? Је ли то, можда био глас мога команданта Игњага Кирхнера, који је пао поред мене, изрешетан мецима? Како сам и ја одмах затим пао поред њега? Јесам ли био рањен? Како су се још неки рањеници довукли до команданта Кирхнера? Били смо у линији, као у стрељачком строју, само што смо лежали, нико није могао да се помакне и крене даље.
Ми нисмо, али Немци јесу. Ево једне групе, иде право на нас. Испред нас нема наших војника, туку се у другим улицама, нас оставили болничарима и оним храбрим женама које сада не знају куда пре да крену. За који тренутак можемо бити заробљени и измасакрирани онако рањени
кад нас виде у комитској одећи. Јер за нас нису важила правила, нас Немци нису сматрали војском, ми смо за њих били „комитаџије”, за нас постоји само једна пресуда: бајонет у груди или вешала.
И тада, гле чуда, гле снаге, борбености, морала, храбрости! Мој командант Кирхнер шапатом наређује:
– Рањеници, из лежећег става плотуном по непријатељу који наступа!
Груну плотун, померише се рањена тела, скупи се остатак снаге, затрепери срце. Чекамо да Кирхнер понови команду. Гледамо напред, зурммо, али непријатеља више нема. Можда смо га уништили плотуном или је нашао заклон иза какве капије и сада очекује да кренемо на јуриш …
Горчина, болови и умор надјачаше нас. Чује се тихо јечање. После се и то утишало, око нас је све било мирио. Тамо, мало подаље, у некој другој улици, још одјекују кораци бранилаца Београда и још треште бомбе. Око нас мирно – као да смрт долази, као да се прикрада тихо, лагано, да би нас све заједно покупила и стрпала у једну раку какве сам већ гледао. Као да сам губио свест. Грчио сам се, покушавао да се помакнем, али без успеха. Око мене је било све мање оних рањеника, неке су већ однели на превијалиште …
Видим неке ужасне слике: човеков труп, без главе, али са рукама које чврсто држе припремљену бомбу, па онда неке чезе, фијакер, шта ли је: потом видим мајку на доксату куће, зове ме: ,,О, Крста, сине, што мајци својој не дођеш, видиш ли које је доба …”
Знам да сам се нечему одупирао, бранио се свом снагом, усне су се лепиле и уста пунила неком горчином. Пипао сам се по телу, покушавао да нађем рану, али где год пипнем, боли … Па добро, шта је ту је. Мислим: ако је дошао тренутак мрења, нека буде. Нисам ни први, нећу бити ни последњи. Пипам се и гласно изговарам своје име п презиме. Ја сам, шапућем, Крста Алексијевић, ђак београдске гимназије, имам непуних шеснаест година, отац ми је Стеван, кафеџија, мајка Јелена…
Отац!
Не, то није привиђење, није обмана, поред мене је те ноћи, седмог октобра 1915. године, на Дунавском кеју, у локви крви у којој су лежали моји другови, био мој отац. Неко му ваљда јавио шта је са миом, па дојурио, пробио се кроз кишу куршума и граната, зграбио кафански столњак да ме покупи …
И док ме отац носи склупчаног у оном кафанском столњаку, понавља ми се једна слика коју сам тих дана видео: моји другови Драги Патак и Стева Сиц, малецни, ситни, али срчани, спроводе заробљене Немце поред Шондине фабрике! Они које спроводе – огромни, као дивови, а они ситни, малецни, оволицни, али великог срца … Они спроводе заробљене Немце на Торлак, у штаб Одбране Београда, право генералу Живковићу …
А мене носи мој отац, хита, граби напред, према неком превијалишту, болници, кад тамо – ништа, нигде ране. Јесте, боли глава, има и крви, боли грудни кош с леве стране, боли рука – али нема ране … Куршум и шрапнел нису пробили тело, све што боли то је од цигала, црепа, камена и греда које су са срушених кућа падале на моје тело …
Уздише мој отац. Добро је, чујем његов глас, добро је, мој јединац је жив, није рањен, а ово што боли – проћи ће, млад је, брзо ће се опоравити …
После ми било криво: нисам ни рањен, а моји другови погинули, моји другови тешко рањени, пролили крв бранећи вољени град. Ето, мој друг Мирослав Голубовић изгубио ногу, одсекли је рафалом као бритвом …
Па добро, шта се ту може: неће ме смрт! А могла је да ме узме три године раније, кад сам са групом својих вршњака отишао у Скопље и пријавио се као болничар – хтели смо, неуки, невични томе послу, да будемо од користи отаџбини. Сазнали ми случајно да се у један железнички вагон укрцале чланице Кола српских сестара – пошле да негују наше рањенике после кумановске битке. И тако кренемо и ми – оне нас лепо примише, јер смо лагали да смо по коју годину старији. А, богами, били смо високи, ижђикали као тополе.
Мој отац је био имућан човек, кафеџија, у његовој кафани „Сталаћ” окупљали се родољуби. Кад је пукла невесињска пушка, мој отац оде у Херцеговину и придружи се Петру Мркоњићу. Војевао је месецима, па кад је у једној борби тешко рањен – за њега је устанак био завршен … У Београд се вратио као инвалид – остао је то целог живота.
Кад изби овај рат с Бугарима, кад мучки нападоше Србију у јуну 1913. године – нас неколико се спремало да одемо на фронт, али док се ми скањетали – рат се завршио, Бугари пали на колена на Брегалници.
Да не говорим о атентату у Сарајеву и одушевљењу у Београду – младост је куљала улицама, а Гаврило Принцип је могао да стане уз раме Милоша Обилића – тако смо ми на то гледали. Неко је и запевао: „Милош уби цар Мурата, а Гаврило Фердинанда …” Кад је Аустро-Угарска објавила рат Србији, ми смо истог часа отрчали у кафану „Топ” и уписали се у добровољце. Примио нас је чувени четовођа Таса Донић. Са мном су били Мирослав Голубовић, Дуда Тимотијевић и други. Одатле, већ сутрадан, у Сланце, на бивак – кратка вежба како се гађа из пушке, како се баца бомба, па на Аду Чакљанац, према Гроцкој.
Ту смо остали све до расформиравања овог одреда, па онда у Сремски добровољачки одред, најпре на Аду Циганлију, па после, кад је било најкритичније, на Београдску тврђаву и Дунавски кеј.
Да не причам о томе како су ме отерали у ропство, како сам се нашао у Болдогосоњу и како сам отуда побегао и дошао у Београд. Запамтио сам једну песмицу коју смо у разним приликама певушили: „Бог да живи цара Карла и царицу Зиту – она не да стрељати комиту …”
Кад сам стигао у Београд, нашао сам Мирослава Голубовића, па смо отишли у Смедерево и тамо радили у Фабрици дувана. После неколико месеци пробијен је Солунски фронт. Ја сам се придружио 18. пуку и стигао чак до Мађарске …”
Крста Алексијевић, коме је данас 86 година и који нам ово исприча, живи у Београду.
