Некад је био глув
Читава десетина аустроугарских војника пребегла на српски положај и сви сложно траже да их приме као добровољце. Најважније им је, кажу, да баце униформу царског војника и обуку српску. А за оружје рекоше да им је добро и ово које су донели. Међу њима најгрлатији један Банаћанин: данима је, вели, вребао прилику да умакне из аустроугарске војске и прикључи се својој браћи Србима. Спреман је, каже, да испуни сваки задатак, макар га то и живота стајало.
Остали из десетине, његови другови, кажу официру, капетану прве класе Воји Марјановићу, да је овај војник ,,глув ко топ“ па не би било згодно да му повери неки задатак. Мећутим, војник све то слуша и шеретски се осмехује.
Капетан се мало снебива, па напослетку упита:
– Море, рекоше ми да слабо чујеш. Је ли то истина?
– Та, господине капетане, тачно је да сам био глув док сам служио цара Фрању Јосифа, али сада, кад сам се нашао међу својима, кад сам постао српски војник – чујем одлично.
Топови дробе срце Дедиња
„… Првих дана рата, мада је Београд непрекидно био бомбардован, ипак је живот у њему некако текао. Кафане су радиле, на пијаце су долазиле сељанке, радње су биле отворене. Чак и један биоскоп. Иако су сва министарства убрзо напустила варош, у Београду је остало довољно становништва које се било окупило око Управе града и Општине – записао је Богослав Војиновић Пеликан.
Иако су били у непосредном додиру с војском, јер су и сами били на борбеној линији, грађани ипак нису знали како ће се завршити започете борбе. Пошто је ноћу бомбардовање било слабије, то је и живот слободније текао само ноћу. Грађани су одлазили у онај мали број кафаница које су продужиле рад и ту разговарали с браниоцима. Омиљено место за те ноћне састанке војника и грађана била је кафаница „Вук Караџић” у Скадарлији. У ониској одаји седели су борци и грађани. „Вук Караџић” је био нарочито свратиште добровољаца. Знале су се, отприлике, и ноћи кад они тамо долазе.
Од објаве рата, од оног дана кад је мост бачен у ваздух, Београђани су били лишени своје омиљене хране – рибе. Она велика рибља корита, у којима се на пијаци праћакала жива риба, више од годину дана стоје празна, расушена. Риба је за Београд постала права посластица, а ту посластицу, у врло ретким тренуцима, могли су Београђанима да пруже само комите и они одреди који су били крај воде. Комите су обично рибу мењале за дуван и цигарете. Кад би се закључила добра погодба, пијуцкало се добро вино уз велики црни тигањ у коме је на зејтину чика-Мита ашчија пржио рибице.
Меса је ретко било. Оне две-три касапнице на Чубури стајале су готово празне. Они који су хтели меса, морали су да иду далеко од Београда, где су лиферанти клали стоку за исхрану војске. Ту би измолили за који килограм.
С осталим намирницама није било баш тако тешко; било је поврћа у изобиљу, само је почело да нестаје хлеба. Не стога што није било брашна, већ зато што су многе београдске фуруне биле порушене, а пекари отишли у Ниш за граћанством и чиновништвом … Мешење хлеба су преузеле домаћице, а неке од њих су створиле од тога професију и продавале хлеб читавој улици. Добар део грађанства, хранио се и војничким таином који су борци добијали у изобиљу. Ипак, осећа се оскудица у брашну, јер возови не смеју да иду даље од Ресника. Тако се у престоницу помало увлачила глад.
За прва три дана октобра варош је потпуно опустела; улицама су се ретко виђали становници. У целој вароши једва ако има десет отворених радњи и то само на Врачару. Кафане и пекаре више не постоје. Ни сељанке више не доносе поврће у варош.
Сада више не знамо на коју ћемо се страну извући из убиствене ватре.
Напуштено је и кретање периферијским улицама, јер су и оне под артиљеријском ватром. Дању и ноћу.
Не чује се више ни писак локомотиве у Топчидеру, јер одјуче и тамо падају гранате тешког калибра; избеглице у поворкама иду чак у Ресник или Раљу. Око Ресника је прави логор Београђана, који под ведрим небом данима чекају за мало места у сточним вагонима …
Те породице трпе све могуће невоље: глад, немаштина, болести и друге недаће десеткују редове и наших Београђана. Деца највише подлежу и умиру на рукама мајки, под ведрим небом, док се масе неосетљиво отимају и гуше за место у војничком возу …
Данас, 3. октобра, у 2 сата по подне, изнад станице у Реснику, појавио се црни аероплан с крстовима: немачки! Летео је ниско, не плашећи се ничега, као да је знао да станица није заштићена.
Кружио је четврт сата: за то време избеглице се нису макле с места. Заустављено је маневрисање војничког воза.
После десетог или дванаестог круга, црни „таубе“ као да се решио на повратак; свима је мало лакнуло. Али, не за дуго! У последњем тренутку видесмо јасно како се од њега откиде некакав дугуљасти црни предмет, као огромно клатно некаквог часовника. Затим кратко шиштање кроз ваздух, блесак, детонација. Кад се дим развејао, крај малог моста на речици иза станице, видели смо језиву слику: пут разрован, поцрнео и попрскан крвљу: у великој јами лежи растргнуто дете, а око њега раскидан завежљај домаћих ствари покупљених на брзу руку … Мало даље избезумљена мати, која је чудним случајем остала жива …
У вароши су жртве све веће и веће: плаћа се добра цена ономе ко је у стању да проведе кроз авлије и капиџике породице које напуштају варош …
Немачка тешка и лака артиљерија све је активнија. Гранате захватају и најудаљеније крајеве.
Убиствени обруч стезао се све више око вароши.
Ноћас, 4. октобра, Београд је осветљен пламеном великог пожара. Гореле су дрваре код Доњег града и стругара на Дунаву. Пламенови су се дизали високо у небо. Грађани који су напуштали варош јасно су видели како изнад кућа пролећу гранате …
Пожари су нагнали још један део грађанства да напусти свој мученички град, који су Немци почели да пале …
После убиствене артиљеријске ватре, дошли су и пожари који треба да олакшају наступање немачких трупа. Ноћас је свако на опрезу: будни су Сремци и жандарми око Небојше куле, будни су кадровци X пука, будна је и она чета 7. пука II позива на Малој Ади Циганлији, будно је и грађанство које је остало и решило да брани част своје престонице. Сви мотре кроз шибље на Дунаву и Сави јер верују да ће после пожара непријатељ покушати прелаз.
Било је три сата по поноћи. Над Београдом је завладала тишина. Више од једног часа није се чуо ниједан фијук непријатељске гранате. Осветљен пожарима црнео се Београд. Одједном, високо изнад пламенова, блеснуше према црном небу црвена, зелена и жута светлост. Као лавеж крупних паса, загрокташе иза тога потмули и удаљени пуцњи тешких топова: по осам лавежа у истом размаку. Готово у исто време загрокташе пушке и заклокоташе митраљези. С времена на време чује се тресак ручне бомбе.
– Немци прелазе!
Оде шапат од уста до уста и људи потекоше према Сави и Дунаву.
Aли тамо – ништа. Видело се само да све непријатељске гранате падају по води, док меци из пушака и митраљеза не иду даље од обале. Мирно и лагано баш тога тренутка промицали су низ Саву и Дунав два црна шлепа, која су наши пустили низ воду да изазову ватру непријатеља …
Те ноћи нико у Београду није ока склопио. Свако је провео ноћ под оружјем …
У Београду више нема ниједне улице у којој не падају гранате. Немци нарочито туку раскрснице и то увек у подне јер тада на улицама има највише света.
Тако је данас у подне испред Официрске задруге шрапнел ударио у корице једнога малог продавца новина. Листови су се разлетели као перје, док је продавац остао неповређен …
У неким крајевима вароши падале су гранате на којима је некаквом смесом било исписано: „Не бојте се, браћо!“ То се могло прочитати, јер многе од тих граната нису експлодирале. Али, то је било врло ретко.
Напротив, гранате су експлодирале тако прецизно, да су дотукле неког рањеног борца или грађанина који је пошао улицом да тражи помоћ …
Таквих рањеника било је доста: кафаница „Мали Париз” у Дечанској улици била је прихватно превијалиште бораца с Дунава и Града. Ту су, под кишом граната, превијали ране или кидали већ растргнуте ноге или руке … Поред војника било је пуно и грађана који су гинули на отвореној улици. Данас су једној жени са Дорћола одсекли ногу размрскану разорним зрном, па је закопали у дворишту …
Па ипак, ни та улица није замрла. Њоме се искључно крећу муниционе колоне које сабдевају Дунавски кеј и Тврђаву; пролазе и избеглице чије су куће већ попаљепе па немају куда да склоне главу …
Све је ово имало за последицу тешко снабдевање Београда брашном и намирницама, јер су возови те врсте постали врло ретки. Виђају се и овакви призори: дуге иоворке жена и деце иду кроз још необране кукурузе иза града у оближња села, купују жито и носе га у воденице поточаре на мељаву.
Највише су Београђани носили жито на мељаву у воденицу манастира Раковице. Ишли су путем од Крагујевачког ђерма па преко Дедиња за Раковицу. Непријатељ као да је имао најмрачнији план за мучење грађанства: још првих дана бомбардовања уништио је све млинове који су млели брашно у Београду, на првом месту парни млин „Захарија“ у Савамали.
Овај млин је убрзо доведен у ред, али су га гранате дотукле. Грађанству није остајало ништа друго него да се окрене селу и тамо потражи исхрану. У том тренутку јавља се Општина као спацилац. Општина је смештена у малој згради Основне школе у Макензијевој улици. Испред ње данас, 5. октобра, ври од жена, деце и стараца. Види се и по који рањени Београђанин који је дошао кући на боловање …
Дирљив је случај рањеника Атанасија Симића, кафеџије из Александрове улице, који је с бојишта дошао на боловање кући у Београд. Кад је стигао пред своју кућу, у којој је оставио жену са двоје деце, затекао је само четири огарена зида …
Испод тешких таванских греда вириле су деформисане дечје постеље. Упркос хладној киши, која немилосрдно лије још од ране зоре, упркос оној другој киши, врелој од гвожђа, киши шрапнела и граната, Симић је укочено стајао цело пре подне и гледао рушевине свога дома …
Некако око ручка приметили су га суседи и упутили у Општину. И, ево, гледам сада тог прекаљеног ратника хладних црта како плаче од радости и као дете љуби руке председнику Општине Ђоки Несторовићу.
Ту, под кровом Општине, у једној топлој собици нашао је своју породицу живу и здраву. Имали су и дрва и брашна и нешто новца.
Тих дана у Општини и око Општине било је пуно таквих несрећних породица које су у својој Општини и њеном председнику осетили заштитника.
Било је отмених, угледних породица којима је било нелагодно да траже помоћ, али се и то решавало преко чиновника који су дискретно дотурали који килограм брашна, шећера, један купон за дрва и све остало чиме је Општина располагала за помоћ грађанству.
Данас осећамо да је Општина заиста једна општа кућа. Никада ваљда у историји Сингидунума и Београда један председник Општине и њено чиновништво нису били на таквој висини, нису били јунаци на муци као што су Несторовић и његови чиновници. Нарочито у те дане, када су и влада и све остале власти напустиле варош, кад је Општина остављена сама себи, кад је остала као једина потпорна власт.
Оног дана када се у згради Општине, у Улици Узун Мнрковој, није више могло издржати од граната које су на њу падале дању и ноћу и где су падали рањени и мртви чиновници и служитељи би решено да се Општина пресели у Макензијеву улицу. Одмах се видело да и ту није сигурно, јер првог дана сеобе удари граната близу Славије и на мест уби једног учитеља и његове две кћери, а теже рани два општинска служитеља и ордонанса са Торлака Љубомира Симића.
Мртве су брзо уклонили са улице, а рањене, крваве од главе до пете, пренеше у двориште да их ту превију, јер је уз Општину ишла и њена амбуланта. Али, још нису били ни на праг ступили, кад друга граната удари у кров зграде и уз страховит тресак однесе неколико греда увис … Даље се није имало куда. Сви су се на то већ били навикли, па и она два рањена служитеља нису испуштала из руку ствари које су носили. А ордонанс с Торлака, дрхтећи од рана и хладноће, побожно је уза се притискивао некакву окрвављену кашу: било је то жито, славско жито, које је носио на Торлак за славу учитељице Домановић.
Општина је радила и даљу и ноћу. Председник је и ноћивао у њој на војничком кревету. Чиновници су радили у школским скамлијама као ђачићи, док су референти и шефови седели за катедрама или су радили на преврнутим школским таблама …
Увече, чим би пао мрак, служитељи би прво добро застрли прозоре ћебадима, па тек онда палили лампе и свеће. Електрике није било. Али, како се неколико пута десило да светлост ипак пробије, то су били одређени нарочито служитељи који су, кад гранате учестају око школе, судовима покривали лампе и свеће. Под таквим околностима се радило дању и ноћу. Све чиновништво, које је по овлашћењу Врховне команде Општина била задржала као неопходно, незаменљиво, било је на достојној висини. Сви они, инжењери, геометри, лекари, деловође, правници, писари, били су само једно: слуге незаштићеног грађанства!
Грађанство је долазило у Општину као у храм и било је сигурно да ће тамо наћи и потребна обавештења и помоћи. До пре недељу дана грађанство је долазило директно у Општину за новчану помоћ и брашно. Али, уколико су Немци гранатама јаче засипали варош, утолико се грађанство мање кретало кроз улице. Тако се гладовало по кућама.
Тада је Општина основала рејонске станице за помоћ по заклоњеним местима, али и њих су Немци убрзо пронашли. Нађено је решење: општински чиновници, инжењери, техничари, писари, сви одреда, морали су да иду од куће до куће и пружају помоћ у новцу и другим намирницама несрећном грађанству. Своју дужност су обављали с таквим одушевљењем да су и своју главу излагали опасностима. Има их који су и страдали на томе послу: општинском чиновнику Боривоју Поучком шрапнелско зрно је изгорело леву лопатицу, а Ђорћу Лазаревићу је повређен лакат и заувек искривљена рука …
Било је случајева у којима су чиновници залазил по рушевинама и под кишом граната тражили оне који су били жељни залогаја хлеба и комад дрвета за огрев. Данас је по највећем пљуску и жестокој пуцњави општински инжењер Мирослав Стојадиновић донео у Општину једно од глади полумртво дете; дете је било и рањено, а његова крв је капала по оделу његовог спасиоца …
Одмах за њим два жандарма носила су на рукама његову изнемоглу мајку. Стојадиновић их је пронашао у подруму једне зграде на Зереку. Обавестио је да има још пуно таквих случајева и да одмах треба организовати спасавање. Мећутим, киша непрестано лије, а Немци све ужурбаније туку сва места по вароши …
Ново јутро, мрко и туробно; јучерашња топовска предигра назначила је само да ће напад почети данас. Чиме? Искрцавањем трупа или бомбардовањем?
Послсдња секунда седмог сата ујутру показала је то. Као и јуче, по команди, целокупна Макензенова артиљерија, велика и мала, отпоче да дејствује. Ужасни напад неће престајати три дана и две ноћи, а за то време Београд и околни положаји биће засути са 100.000 граната разног калибра. Читава брда врелог гвожђа!
Главни напад овог јутра уперен је на београдски одсек; од утока Миријевског потока па до Макиша нема стопе где не пада непријатељска граната. Овај сектор брани храбри пуковник Душан Туфегџић и то од Миријевског потока па Дунавом до Тврђаве, Савом до Макиша и лево и десно од порушеног железничког моста. Под командом пуковника Туфегџића два батаљона су показивала да су достојни српског оружја. Посада барикаде код Управе фондова, испред Позоришта, под командом дссетара-каплара Шемсе Мидовића из Сјенице најдуже се опирала Аустријанцима који су надирали с Дорћола.
Дан увелико осваја: по жестини канонаде с наше и немачке стране види се да је то почетак одлучног напада.
У вароши је нешто живље но обично. Свакоме је јасно да су настали одлучни моменти и да ће Београд пасти али не под ударом немачко- аустријских кундака, већ од лавине топовских зрна од којих ниједна стопа у београдском одсеку није слободна. Иако је већ одавно превалило подне, топови с наших положаја одговарају сложно и без колебања. Чују се лепо и гласови наших „пољака”, хаубица и „дебанжоваца” уз које се братски меша грохотна детонација савезничких обалских оруђа с Врачара и Топчидерског брда.
Промичу часови, а двобој артиљерије не престаје; немачки аероплани још круже изнад наших положаја. То је знак да су и наши пукови и наши топови још на свом месту, мада су засути непријатељским гранатама као градом. Спушта се сутон. Изнад црне, готово мртве вароши почињу да шетају снопови немачких рефлектора.
Макензенова артиљерија удвостручава бес, а ноћ пада на сагореле кровове мученичког Београда.
При светлости пожара промичу периферијским улицама поворке које преносе изгинуле војнике и грађане; многи неће бити ни сахрањени, јер за њихову смрт под рушевинама куће или неке забачене улице неће нико ни знати.
Давно је већ пала ноћ. С наше стране нема ни једног рефлектора – сви су оштећени. Не чује се ни тешки руски топови. И они су ућуткани. Прва ноћ ужаса спуштала се на Београд, а с њом и лагана и сигурна смрт херојске вароши. Небо се још пролама од топовске паљбе. Ноћ је тако црна да се јасно виде усијане путање зрна. С наше стране још један топовски глас мање: један француски обалски и један наш тешки топ, заплењен од Бугара, ућуткани су. Покидане су и све телефонске везе на линији београдског одсека, али је наша пешадија још увек на своме месту, јер ни хиљаде Макензенових граната нису биле у стању даје помакну.
Ноћ одмиче све даље и даље, а грмљавнна немачких топова још не престаје.
Освануло је још једно крваво јутро за Београд; крваво, јер паклена ватра немачких топова није престајала целу ноћ, а сада, у свануће, достиже највишу тачку беснила. Прве рефлексе зоре тога октобарског јутра поздравили су плотуни наше пешадије: непријатељ је почео да прелази. Од тога тренутка под Београдом кључа незапамћени пакао ватрених машина.
Уверен да је наша пешадија делом растерана, делом самлевена у прах, непријатељ је у зору отпочео пребацивање трупа понтонима преко Дунава и Саве, прелазећи у исти мах у напад на Дунавски кеј и Малу Аду Циганлију. Од тога тренутка топовској ватри која није престајала већ десет дана, придружују се и пушчана и митраљеска, као и повремени тресак ручних бомби.
Изненађен присуством наше пешадије, непријатељ је у први мах јако збуњен. У сукобу на бајонет код куле Небојше, наши пешаци заробише једно веће одељење Аустријанаца.
За то време на Дунавском кеју пребацивали су се Аустријанци, али нису успели да се макну од кланичне пруге. И на једном и на другом делу Сремски одред и одред београдских жандарма дали су такав отпор да се непријатељ поче колебати.
Кланична пруга, утврђена бајонетима комбинованог одреда, била је грудобран о који су се непријатељеве груди парале … Дунав тога дана потече крвав и мутан, јер око осам часова наша артиљерија из Града и са Врачара згодно дохвати већи број понтона пуних непријатеља и треснувши по њима сахрани их на дно узбуркане реке …
Отпор наше пешадије и овај артиљеријски успех пресекоше за тај дан даље пребацивање непријатеља. Остало је још само да се сврши с оним аустријским батаљонима који су се затекли дуж Кеја, па да тога дана непријатељска пешадија претрпи невиђени пораз.
Авај, авај … Опрезно, као мачке, привукоше се монитори једним дунавским рукавцем у бок наших трупа; из ових оруђа отпоче убиствена ватра из непосредне близине. Наши борци, покренути у противнапад на бајонет, засташе за тренутак; даље се није могло … Монитори су их с бока просто штеповали својим мецима и прикивали …
Узалуд су се освртали и очекивали рику својих и енглеских топова са Врачара, узалуд, јер њих више није било; једна немачка група просто их је засула брдом пројектила и није им дала око отворити. Пошто је свршила рачун с енглеским топовима, немачка група се, тукући од Борче, окрете на наше пешаке дуж пруге … Тако они непријатељеви батаљони, пребачени на Кеј с великим бројем митраљеза, беху спасени …
За то време пушке и бомбе су трештале на другом крају Београда …
Непријатељска тешка артиљерија још бесни дању и ноћу. Има извесних промена: њени погоци су боље срачунати, прецизнији; изненађени застојем своје пешадије, која није могла крочити даље од наших бајонета, Немци успешније гађају нашу пешадију. До овог јутра они су тукли само наша оруђа, а пешадију засипали пројектилима с циљем да је растроје, те да напусте ровове …
Али, преварили су се!
И после три дана и две ноћи непрекидне, убиствене ватре, снажно појачане 8. октобра, затекло је све трупе београдског одсека на свом месту.
Прошла ноћ је најтежа у агонији Београда; и грађанство и војска били су непрекидно под ватром артиљерије која је тукла нашу позадину. Ноћ је паклена: на све стране пожари, фијук граната, праскање пушака и јаук рањених грађана који су у поворкама напуштали своју престоницу. Немци су тукли и све избегличке стазе које ноћ није могла да заштити, јер су их осветљавали нарочитим ракетама.
Освануло је још једно крваво јутро: на свим излазима из вароши, зора је осветлила гранатама поубијане родитеље, децу, старце. Кућне ствари, попрскане крвљу, разбацане свуда, а мало даље од њих испретурана кола и поубијана запрега …
Дан је већ увелико освајао, у вароши ни живе душе. Неки су већ давно иза Раље, а други с породицама леже мртви на Теразијама, у Макензијевој улици, код Топовских шупа и целим друмом који води за Торлак.
Преморена посада београдских одсека, без заштите своје артиљрерије, која је делом славно подлегла у неједнакој тродневној борби, још одолева непријатељу на Дунаву. Три стотине добровољаца Сремског одреда већ су давно мртви … Остатак скида реденике и бомбе с тела мртвих другова и продужује борбу …
Снага већ почиње да издаје; три дана се не смењују, три дана се ништа не једе, нити пије, три дана и две ноћи непријатељска артиљерија откида им комад по комад удова и нерава … А смене и помоћи ниоткуда … Иза њихових леђа Немци су спустили две убиствене завесе од топовских зрна … Чудо је ако се кроз те завесе пробије покоји дред или комора.
Хлеб и муницију морали су да отму од непријатеља, а благословена је била свака кап хладне воде коју је потамнелим борцима дотурала понека храбра жена … Ране нису ни превијали. Тако је то трајало до подне, када Немци загосподарише Великом Адом, коју су наше трупе напустиле јутрос, не могавши више да издрже смртоносну ватру артиљерије с Бежаније.
Дотле је већ иза Макиша био искрцан цео пук и, после тродневног отпора, стајући први пут ногом на чврсто земљиште, Немци се устремише на Баново и Топчидереко брдо, али не пешадијом, већ опет својом артиљеријом која је с велике даљине несметано тукла оба положаја …
Малобројне, и без заштите артиљерије, наше трупе морале су се повући, а око подне Немци пођоше опрезно падпиином Бановог брда. Други део немачких група пође уз Топчидерско брдо, али им напредовање убрзо беше прекинуто контранападом једног дела Комбинованог одреда. За ово заустављање Немаца, заслуга припада пуковнику Туфегџићу који је за време агоније Београда био све друго, само не обичан човек од крви и меса …
Али, све је то било узалуд. Видећи да је већи део наше артиљерије ућуткан, а да друга не долази у помоћ, Немци стадоше навирати са свих страна. Њихова тешка артиљерија удвоји ударце, ломећи на тај начин и последње препреке својој пешадији, која је око 4 часа била господар на разбојишту Бановог и Топчидерског брда.
Ударивши тако у бок градском одсеку, Немци угрозише целу посаду и онај храбри део жандарма и других јединица мораде да се повуче с Дунава. После многих ноћи упорне борбе, око 5 часова непријатељу паде у руке прва улица Београда.
Али, агонија још није била свршена; непријатељ је успео да продре само до Душанове улице.
Јутро је, 9. октобар. Натмурено, зловољно јутро, као после погреба. Заостало грађанство провирује иза прозора и врата кад ће наићи најезда освајача. Али никога! Улицама влада мир, изнад преоране калдрме леже у крви изгинули борци с телом на тротоару и путу, а пожари лагано догоревају … По угловима се виђају само добровољци Живка Кезића.
Новине пишу о хитној мобилизацији Бугарске…
Свуда мучна тишина. Непријатељ се не појављује. У зло доба, отуда од „Лепог изгледа”, чује се тешко зврјање мотора: средином улице иде опрезно блиндирани аутомобил окићен митраљезима, машингеверима, пешацима под шлемовима као у морских гњураца. До 9 сати на Теразијама беше већ стигло јаче одељење Немаца. Они су морали да сиђу на Дорћол и да за уши повуку Аустријанце који се нису мицали иза барикада …
И од тог тренутка непријатељ почиње да плави варош. Пошавши с Дорћола изјутра, Аустријанци и Немци успели су да код Крагујевачког ђерма избију тек у подне. Посматрали смо их с наших положаја и пратили њихово преплашено кретање кроз празме улице. Погледи нам тада одоше па другу страну, на један призор због кога су мам сузе врцале, а рука притискала пушку …
Оштро у небо стрелио је још увек шиљати торањ на Дворцу; ту лежи двоглави орао скрханих крила, а изнад свега тога једна жута застава: немачка …
Са окршајима око Београда, још није било свршено; Немци још нису били сигурни у своју победу, све док не заузму и доминантне положаје око Београда. Један од њих био је Дедиње, једна велика купола од брда, на коју се сад окрену сва тешка артиљерија.
Тукли су највећим калибрима од којих је цео Кошутњак одјекивао по неколико пута. Наши пешачки ровови били су ископани на имању краља Петра. Они су се нашли на удару немачких трупа од Борче и Бежаније. Кад су мислили да од наших ровова и војника нема ни трага ни гласа, Немци полазе на јуриш, али не задуго! Као фантоми поскакали су наши борци из својих преораних ровова, тако да војници 22. немачког корпуса заглавише Топчидерску реку …
Нагнани својим митраљезима, које је имала свака десетина, Немци се вратише на јуриш. До сутона су јуришали још два пута, али без успеха …
У овим окршајима на врху Дедиња, где је наша пешадија била тако рећи прилепљена уз немачку, немачка артиљерија је ћутала због својих трупа. То су они тренуци у којима се наша пешадија слободно и без сметњи хватала у коштац с немачком пешадијом. И увек ју је тукла … Како ли би се тек провели Немци под Београдом, да смо ми имали артиљерију која би се могла носити с њиховом?
Како би се Немци провели, то је најбоље показало Дедиње! Јер, после неуспелих јуриша који су вршили до мрака, Немци се срамно повукоше и уступише место својој артиљерији, која поче урагански да туче Дедиње, цепајући му и теме и утробу …
Кад се пламеи веза за небо, кад видесмо да земља затрпава читаве водове наших војника, тек онда морадосмо да напустимо ровове ужежене огњем – и Немци се упутише на празне положаје.
Али не за дуго. Тек што беху избили на врх Дедиња, међу њих паде олуја и вихор: са Торлака их дохватише два енглеска топа и Германи, не чекајући контранапад наших пешака, стрмоглавише се по пети пут за тај дан у Топчидерску реку. А кад је ноћ пала на раздробљени врх Дедиња, наши пешаци су заноћили у рововима на имању свог седог краља.
Ноћ је прошла на миру; с наших положаја, умотаних у таму лево и десно од Торлака, посматрамо мртву силуету несрећног Београда. У мраку, не дајући знаке живота, ту, испод наших ногу, Београд је изгледао као стари витез који се борио, борио, али је морао пасти и сад је мртав! У овој ноћи чудно пада киша, као да небо плаче над једним узвишеним мртвацем који је пре неколико часова испустио последњи дах …
Тако је Београд изгледао ноћас, 10. октобра, гледан с наших положаја; мртав и миран. Нигде светлости! Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами, јер можда је то последња наша ноћ с драгим нам Београдом, а прва од оне дуге таме робовања која се, ево, спуштала над њим. Збогом Београде! Почивај мирно у својој тами, јер сутра, сутра, и за твоју децу настаје тама, неизвесност, бој за бојем, изгнанство, а затим потуцање по туђини …
Збогом Београде! Кад мине ова ноћ, сутра, ми ћемо ти с нашег положаја послати неколико плотуна; то ће бити наша почасна паљба над твојим гробом, Београде! То ће бити плотун туге, али ће се из њега извити и усклик вере да ће Београд васкрснути. Да, он мора васкрснути!
Свиће увелико, а јутро оловно и тешко, пало по земљи и не диже се; небом се ваљају повесма тешких облака. На Великом Врачару већ се чују пушке. Аустријанци нападају целом дивизијом. Испод Дедиња непрегледне масе Немаца. Чекају … И отпоче ураган; прво опрезно и лагано, затим све брже и брже најтежи калибри почеше раздиру утробу Дедиња. Кад се пламен свеза с ниским јесењим небом, и кад је врх Дедиња изгледао као врх високе планине која се не види из облака, полетеше над њим, сасвим ниско, немачки аероплани и њихови извиђачи злокобно управише своје погледе на наше ровове …
Још смо ту! Удрите!
Злоба тешке артиљерије се удвостручи. Око подне Немци су тукли батеријским плотунима; по четири метка одједном, један за другим и то из неколико група. С Топчидереке реке њихова пешадија посматрала је врх Дедиња, умотан димом и прашином. И вребала … У подне, кад на Дедињу није остао нераспаднут ни камичак, Немци су се усудили да пођу на јуриш. Извршили су један „херојски” јуриш на српске водове који су већ били мртви …
Кад је пало Дедиње, непријатељ је тек тада почео да се креће слободније кроз варош. Намах се београдске улице напунише Немцима и Аустријанцима и отпоче насиље над незаштићеним женама и децом …
Београд је пао, али је остало Петлово брдо, Бумбарево брдо, Девојачки гроб, Дучине, где су завојевачи имали да проспу још коју кап крви. У херојском коштацу на Бумбаревом брду имали
смо и заробљенике.
Том приликом код заробљеног фелдвебела Оскара Блума нађена је и једна фотографија. Кад сам угледао фотографију стегоше ми се песнице. Скочио сам за гушу заробљенику који је стајао испред мене. Само његов заробљенички положај, положај човека без одбране, немоћног, одвратио ме је да га удавим …
Познавао сам три малишана који су везаних руку, на фотографији, стајали крај њега; гледао сам нетремице фотографију и већ сам у оним очицама видео помућен поглед, поглед укочен, стаклен, какав се има кад се пред собом гледа пушчана цев у висини чела …
Непријатељ се ничим бољим није могао одужити тој тројици београдских малишана за оно што су они учинили недељу дана раније … А ево шта су учинили. Око подне, 10. октобра, када је агонија Београда била већ на врхунцу и кад је непријатељ почео да се пребацује чамцима, наређено ми је да се пробијем до Небојшине куле и да примим једно непријатељско одељење које је било заробљено онако како је изашло из чамца.
Заштићени насипом кланичне пруге лежали су заробљеници, док су наши борци, горе, по прузи, окрвављени и поцрнели, одбијали брзом паљбом непријатељско надирање с воде. Сва позадина пруге била је под непријатељском ватром. У тој ватри угледао сам призор који ме је скаменио: у облацима прашине коју су пушчани меци копали испод њихових ногу, три малишана знојила су се око једног сандука пешачке муниције; вукли су га на пругу где су лежали борци.
Дан раније, на Кеју, видео сам жене које под кишом куршума износе из куће тестије с водом и носе ожеднелим војницима дуж пруге, али ме тај призор није толико гануо …
Овај призор, кад три дечака учествују у првом борбеном реду натерао ми је сузе. Не губећи ни тренутка, отрчим до деце и дограбивши их заједно с муницијом, довучем у заклон.
Згрануо сам се кад сам у једном од њих угледао млађег брата једног мог друга из гимназије, сада ђака-наредника у 10. пуку који је још од јуче непрестано у окршају. Још је већа згранутост била кад сам једноме од њих угледао руку у крвавим завојима који су се већ окорели.
– Па откад сте ви овде међу војницима?
– Понели смо нашим батама преобуку и нешто за храну, па смо тако и остали. Јова и Света су нашли своју браћу, ја нисам, али смо се договорили да се не растајемо док и ја не нађем Синишу. А Јов је јуче ранио један Шваба; лепо смо га видели кад је нанишанио из овог врбака с обале …
Па што се нисте одмах вратили у варош? Зар вас није страх?
Није! – гракнуше сва тројица и ућуташе. Ућутах и ја, јер у том тренутку само на пет метара од нас сукну из земље гејзир црног дима, ситне земље, камења, поломљених пушака, а затим детонација и смрад сумпора … Дечја уста беху згрчена, али су очи говориле: није! није!
Није! – одсече још једном један од ова три јунака. – Ја и Јово смо соколци, а Лаза је „Душан Силни!”
На ово нисам имао шта да одговорим. И ја сам соколац. И његов брат, ђак-наредник, који је од јуче у окршају ко зна на коме крају градског одсека, је соколац. И нехотице погледах преко дечијих глава у кров зграде Прве београдске гимназије који се одатле лепо видео.
Сетих се свега: часова гимнастике, оног вежбања војничком пушком у гимназијском дворишту, маршева у колони двојних редова по узаним дорћолским улицама колико јуче … Овим истим улицама у којима се сада тучемо с непријатељем. Сетих се и нашег наставника гиманстике соколца Милутина Крњајића. Он је своје соколство пре месец дана запечатио крвљу: погинуо је као капетан на челу своје чете. И ми ћемо тако ако треба, помислих, и окренух се деци.
Ви ћете остати овде у заклону и нећете се маћи све док не видите да се наши војници повлаче с пруге! Онда с њима пођите у варош!
Како сам се преварио! Никад наши војници нису пошли с пруге; како су полегали у почетку борбе, нису више ни устали. Узалуд су малишани очекивали! Војници на прузи, с образом на пушци, увек окренути непријатељу … Текла је лагано крв из слепоочница, из чела, клизила у нагарени магацин пушке … Никога више није било да се одупре непријатељу који се лагано и опрезно помаљао с оне стране пруге, из воде … Три мала београдска гимназијалца, три соколца још су била на својим местима крај сандука пуног пешачке муниције …
Цео тај догађај пређе ми испред очију док сам посматрао фотографију. А онда се окретох фелдвебелу:
– И шта сте урадили с децом кад сте их ухватили? – питао сам.
– Kriegssericht! Знате, утврдило се да су додавали метке војницима …
А Kriegssericht у таквим приликама значило је: једна узана авлија, зид, гола сабља, спуштена брзо, и плотун!
Ето, укратко, историје ових малих београдских сокола! Њихова имена: Душан Вујић, Светислав Ђорђевић и Јован Станић. (То су она три дечака које је Софија Јовановић отерала са Дунавског кеја у варош, а они заобилазним путем отишли према кули Небојши.) Ето, та деца су падала као снопље по улицама Београда. Колико пута сам их под кишом шрапнела гледао у црвеним соколским кошуљицама са соколовим пером за шајкачом! Хтели су и онда да буду униформисани као њихове „старије бате”. Па не само то, већ су хтели и да гину као бате. И гинули су! Падали су чим би крочили на врата дворишта; падали су и у самом дворишту; убијали су их на спавању…
Данас Штаб на Торлаку већ нема телефонску везу с бојиштем. Узалуд телефонисти дозивају поједине команданте, нико се не одазива из борбене линије. Генерал Живковић више и не наваљује на то; он јасно види и чује један други одзив, чује тресак немачких граната готово испред својих ногу.
Штаб је готов да иде даље, коњи су оседлани, архива смештена у сандуке, телефонске жице увијене на котуре, апарати у рукама телефониста … Али генерал још не одлази; нико из његове околине и не наваљује на то. Сад је око Штаба један мали Београд.
Избеглице, којима је тешко да се растану од Београда, слегле су се са својим завежљајима око Штаба и охрабрени присуством генераловим, нешто очекују …. Верују још у исполинску снагу своје пешадије и надају се, ако не до мрака, а оно бар до сутра, да ће наши противнападом пребацити Немце и Аустријанце преко Саве и Дунава …
Али та нада ишчезе, предвече, кад с Торлака кренуше пут Раље мисије Француске, Енглеске и Русије. Оне одоше опростивши се са свима из Штаба а за њима одмах кренуше и колоне избеглица …
Кад је пало вече, на Торлаку остаде генерал са својим Штабом и храбра учитељица Домановићка са својом децом. Неколико пута преко дана генерал је наваљивао на Домановићку да се уклони с децом и напусти школу. На сваки такав савет она је одбијала главом: не! Њен поглед као да је говорио: и ви нећете напустити до последњег тренутка своју позицију – одбрану Београда, а ја нећу своју – школу!
Кадје тога дана пао мрак на Торлак, генерал Михаило Живковић није, као по обичају, сео поред ложене ватре код капије на главном улазу. Дотле, то је било његово највеће задовољство. После напорног рада, предвече, дао би знак ордонансу Лази да му ложи ватру у авлији. Кад би се ватра добро разбуктала, он би тада изашао из своје собе за рад и ту, око ватре, отпочео би разговор. Тада је разговарао са свима: са командантима, ордонансима, трећепозивцима који су били у јарузи иза школе и припуцавали на немачке аероплане и са избеглицама које је пут наводио баш поред генералове ватре …
Али вечерас, вечерас свега тога нема; последњи избеглица већ је давно иза Раље, а последњи трећепозивац већ је давно у окршају који се непрестано води на Ерином брду, на Дедињу, на Стражевици …
И ватра вечерас не гори; нема ни ордонанаса около, јер сад, после покиданих жица, сва веза зависи од њих. А ватра и није потребна. Пожари из центра вароши пренели су се и на периферију и генерал гледа како горе Топовске шупе и болнице на Врачару. Уколико више пада ноћ, у толико је пушчана и митраљеска ватра све ближа: гранате већ захватају и само теме Торлака и падају у јаругу према Јајинцима. Једног момента се висока фигура генералова нагло пови и у том трену, уз страховито шиштање, граната удари у кров школе где је био смештен Штаб.
За овом је дошла друга, па трећа и тако редом док од зграде не остаде ни камен на камену, а то беше довољно генералу да строжим гласом опомене учитељицу Домановићку да је време за напуштање ове сигурне гробнице …
А он, он се врати на своје омиљено место на улазу, седе поред незапаљеног огњишта и оста тако дуго у ноћи, посматрајући драги Београд који је умирао ту, испод његових ногу …
