Ада Циганлија, данас толико омиљено излетиште Београђана, била је поприште крвавих борби. Није било дана без судара две војске: једне, која је, гоњења мржњом, кренула да уништи један народ, да га сатре, и друге, прожете љубављу према родној груди, која је бранила сваку њену стопу.
Командант Аде Цигаилије био је мајор Света Ђукић и то од првог дана рата па до половине јануара 1915. године, када га је заменио мајор Милан Радојевић.
Мајор Ђукић је у необјављеном дневнику описао неколико жестоких сукоба са аустроугарским трупама, високо ценећи храброст њихових појединих старешина који су пали изрешетани мецима српских стрелаца, и за које се залагао да буду достојно сахрањени – како и приличи храбрим људима.
„Пред поноћ, 29. августа” – пише мајор Ђукић – „Ада Циганлија је жестоко засута топовским гранатама са Бежанијске косе, али није било оне, у таквим приликама, уобичајене пешадијске ватре. Изненада је све умукло, утишало се, и ми смо помислили да непријатељ одступа, јер је у то време српска војска, пошто је потукла Поћорекове трупе на Церу, прешла у Срем и наставила да гони освајача.
Да не бисмо изгубили додир с непријатељем, наређено нам је да пређемо на леву обалу Саве и успоставимо контакт.
У три чамца укрцане су три десетине из резерве. Војници, ненавикнути на пловидбу, и бојећи се велике, непознате воде, са стрепњом су улазили у чамце, крстећи се … Официри су, разуме се, као и увек, били пред својим војницима, јер за њих није било друге команде, осим ове: за мном! Чамци су лагано клизили уз рукавац иза Аде. Кад стигоше до краја, нађоше нашег стражара, али овај није знао ништа да каже; није приметио никакве промене код непријатеља.
Била је јака месечина. На глаткој површини Саве могло се све запазити, али ни ту није било наговештаја да је непријатељ у непосредној близини. Унаоколо – тишина. Према Заноги заштекта наш митраљез. С друге стране – нема одговора. Нешто се дешава, али шта? Пажња је пренапрегнута. Чамци ударише у обалу острва Јарац. Мукла тишина, ишчекивање: хоће ли отуда планути пушке.
Под ногама се, наједном, проломи страховит тресак. Неко повика да је то швапска мина. И, заиста, била је то мина на коју је, случајно, нагазио добровољац професор др Никола Вулић … Срећом, нико није настрадао, а и Вулић је срећно прошао: лакше је рањен по лицу.
Иза насипа растурени шанчеви, алат и материјал. Аустријске пушкарнице, из којих је доскора сипана ватра – празне.
Чамци се вратише на Аду Циганлију, али на северну страну, код Заноге, да превезу још три десетине. С њима је прешао и свештеник др Николај Велимировић, који се ту затекао. Стојећи тако на левој обали Саве, у поноћи, с крстом у руци, благосиљао је војнике који су побожно љубили крст, усхићени што се обретоше на аустријском тлу. Узвици ,,живео краљ Петар” као да су били последњи изазов непријатељу да се појави, ако је ту негде. Мећутим, никаквог одговора.
Сведочење мајора Ђукића се даље овако наставља:
,,Да би се, ипак, остварио контакт, упућена је јака патрола у правцу Земуна. Потом је насипом кренуо цео вод према железничком мосту. Одатле је тридесетак људи кренуло ка Земуну. Тада је већ свануло. У официрској земуници, иза високог насипа код моста, нађени су судови с недовршеном вечером. Било је још неких предмета који су припадали аустријским официрима. Било нам је јасно да је непријатељ на брзину одступио. До Земуна није било никога. У само свануће, упућене су две патроле; једна кроз варош, друга лево, око вароши. Остатак групе чекао је на земунској станици.
У изгрев сунца зазвонише звона са земунских цркава. То је био сигнал да су српске патроле избиле испред Земуна и да у вароши нема непријатеља. Истог тренутка огласише се и звона са београдске Саборне цркве, која већ два месеца нису звонила. Народ поче излазити на улице. Какав дочек! Војници кренуше кроз варош. На зградама се појавише српске тробојке …
После подне један монитор са Дунава отвори ватру на варош и поквари народно весеље. Један наш каплар, који је са патролом био на обали Дунава, притајио се и сачекао да монитор приђе ближе и баци на њега свежањ везаних бомби. Није могао да добаци, али са монитора отворише топовску ватру пи једна граната размрска каплару ногу.
Кад су му превијали ране, каплар, упркос јаким боловима, у шали рече:
– Није их срамота да топом гађају једног српског каплара!”
Како су грађани Земуна дочекали српске војнике, види се из овог написа у „Земунским новинама” (број 19 од 1964. године, поводом педесете годишњице ослобођења):
Ослобођење Земуна узбудило је и све житеље Београда. „Земун је наш”, објавила је крупним словима на насловној страни београдска „Политика”.
„Јутрос је освануо за Београд најрадоснији дан. Београдско предграђе Земун, вековима одвојено од нас, постало је саставни део Краљевине Србије”.
Многи Београђани су се од раног јутра налазили на улицама, нарочито на савској страни. С нестрпљењем су очекивали радосну вест или неки видан знак да је подухват српске војске успео. И када је око 4 сата са Бежанијске косе дат знак да је Земун ослобођен, у маси је настало неописиво радосно узбуђење које је достигло врхунац у тренуцима подизања српских тробојки на велики железнички мост на Сави.
Грађани су честитали једии другима и одушевљено клицали. Многи су од радости плакали. Појединци су трчали на све стране, да обавесте познате и непознате, да свакоме најаве велики, свечан дан. Све улице око Саве почеле су се испуњавати светом. Оживела је Савамала, пуста још од првог дана рата. Оживела је Карађорђева улица, изрешетана мецима … Забрујала су звона на свим београдским црквама, први пут од објаве рата.
Велики број Београђана желео је да пређе и види ослобођени Земун. Многи су прелазили, преко оштећеног моста или чамцима, али су надлежни органи убрзо забранили прелаз без дозволе, јер се град налазио у „најактивнијој војишној зони…”
После званичног поздрава, С.Ђукић се са својим војницима упутио, уз бурно клицање народа, према Горњој вароши, свративши у цркву у којој је одржано краће богослужење.
У том расположењу изашло је ванредно издање земунског „Малог гласника”, које је посвећено победоносном уласку српских јединица и које је саопштавало да ће истог дана ући „главна српска војска”.
Ослобођени Земун, под заставама, у зеленилу и цвећу, нарочито улице Господска (данашња Лењинова) и Главна (данас Улица маршала Тита), у којима су се тискали становници Горње и Доње вароши, достојно је дочекивао прослављене ратнике.
Пошто је железнички мост на Сави био порушен, а српски понтоњери тек почели градњу моста, то су српске јединице пребациване дереглијама. По подне су већ стизале нове бројније колоне српских пешака, један дивизион коњице и вод артиљерије.
Сада се у јачој мери поновило преподневно славље. Војници су са свих страна дочекивани усклицима, засипани цвећем и венцима.
„Војници”, – описује један савременик – „хватали су у лету цвеће и китили се. Земунске ратарске кћери из Горње вароши прилазиле су им и даривале их пешкирима и чарапама …
Опет су звонила звона, али овога пута су позивала на прво вечерје, јер је сутрадан падао празник. Народ је испунио цркве, „но, тек што је отпочело вечерје, осуше монитори (са Дунава) паљбу па све стране Земуна”, нарочито на крај насељен српским становништвом.
Уплашени грађани напуштали су улице и храмове и „бежали својим кућама”. Топовски хици непријатеља враћали су помисао на стварност, јер су готово сви становници у ентузијазму помишљали да је све свршено и да су заувек ослобођени. Тада су се јавиле у дубинама душе прве слутње, али које нико није гласно изрекао.
Она неочекивана артиљеријска ватра није дуго трајала. У дејство су ступили и српски топови.
„Ништа се не бојте!”- тешили су српски војници наш свет. – „То Шваба пуца од муке, али сад ће их наши ућуткати”.
Приликом овог бомбардовања оштећено је низ зграда, међу њима и звоник Николајевске цркве и Харишева капела на православном гробљу.
Када се све смирило, поново се свет нашао на улици и поздрављао повремени пролазак војних јединица које су наступале према северозападу. Поменути коњички дивизион је продужио гоњење непријатељских делова и заноћио у Батајници, док су његове предње патроле избиле до села Угриноваца, Војке и Нове Пазове.
У току прва два дана формирани су нови органи власти. Сем команде Посаде Земуна и постављеног управника града, који је 11. септембра примио дужност, изабран је нови општински одбор у који су ушли: Петар Јеловац, др Исток Ткалчић, Коста Степановић, Наум Савић, Миша Пешић, Стеван Круцељ и др.
Тај дан је прошао у празничном расположењу. После свечаности у црквама, у 11 часова дошао је у град принц Ђорђе који је прошао улицама и посетио градску кућу. Бурно поздрављен од сенатора и народа, принц се убрзо најтоплијим речима опростио и аутомобилом отишао у Срем.
Истог дана једна земунска делегација је отишла у Београд и посетила команданта Одбране Београда, генерала Михаила Живковића. Она је изразила захвалност и замолила га да посети Земун. Генерал то није могао да прихвати због тадашње ситуације на фронтовима: још 8. септембра су аустроугарске трупе почеле нову офанзиву преко Дрине.
Сем сређивања прилика у граду, општински одбор је решио да промени називе улица. Главна улица постала је Улица Краља Петра, Господска – Престолонаследника Александра, а Бежанијски сокак -Улица генерала Живковића.
Тог дана на фронту није било неких нарочитих догађаја. Главнина коњичког дивизиона налазила се у Новој Пазови и њени нредњи делови су извиђали ,,до линије: село Нови Бановци, Стари Бановци, Белегиш и Стара Пазова”.
На иницијативу родољубивих Земунки, 12. септембра сазвана је скупштина за оснивање Српског црвеног крста у Земуну. У сали Српског дома (зграда у којој се налази ОШ „Д. Вукосављевић”), у присуству великог броја грађана, одржао је говор др Николај, истакнувши племениту делатност ове организације. Српска народноцрквена општина одмах је приложила 2.000 динара, а затим су многи присутни дали новчане прилоге.
На скупу је изабран одбор у који су ушли као председник Јелена пл. Бенко, потпредседник Јован Шуица и чланови: Деспа и Мила Бенко, Зорка Јанковић, Мара и Милена Ковачевић, Вукосав Јеловац, Меланија Пауновић, Јелена и Драгица Николић, и др.
На првој седници, одржаној истог дана, решено је да се настави са скупљањем прилога.
Бурно расположење у граду није јењавало. На многим местима се ори песма, музика свира и омладина игра.
Дванаестог септембра су слабија српска одељења ушла у Овчу и Борчу. Међутим, на фронту према Старој Пазови вођене су јаке борбе у току целог дана. Осамнаести пешадијски пук Дунавске дивизије повукао се у правцу Угриноваца, пошто је непријатељ прикупио јаче снаге.
Предвече истог дана српске коњичке јединице су одступиле до Батајнице где су и заноћиле.
Осванула је недеља. Град је још увек весео, али се „око три сата после подне званично пронео глас да се српска војска из војиичких разлога мора повући из Срема, па и из Земуна”.
„Ова вест дошла је као гром из ведра неба. Оно је деловало поразно на све грађане у Земуну. Та, оно није нико очекивао! Добро расположење народно претворило се наједанпут у највећи страх”.
Сви су предосећали шта ће се десити када се врате Аустро-Угари. Велики број породица (око 1000 грађана) покупио је најнеопходније ствари и кренуо преко Саве. Тужан је био призор на земунским улицама. Групе грађана са завежљајима су хитале ка обали, други су се већ спремљени предомишљали да ли да иду или да сачекају непријатеља.
Ујутру су српски војници напустили Земун, а с њима и последње избеглице, велики број сремских и земунских добровољаца.
На левој обали Саве остале су само извиђачке патроле, које су касније могле да јаве да је око 17 часова примећена једна непријатељска извидница у Бежанији, а падом мрака да је у Земун ушао један коњички ескадрон…
