О трагичним данима аустроугарске окупације која је, захваљујући одлучујућој офанзиви српске војске у Колубарској бици, трајала само тринаест дана, писала је сва београдска штампа, највише „Политика”, „Правда”, „Балкан”, као и поједини истакнути историчари, публицисти и новинари, међу којима су Јован Миодраговић, др Савка Михаиловић, др Божа Николајевић, и други.
Најопсежнију студију, међутим, о страдањима Београђана за време ове, аусгроугарске, и касније аустро-немачке окупације – сачинио је Душан Миликић.
Аустромађарске трупе, које су прешле Саву и ушле у Београд, биле су јединице Петроварадинског одреда. Њима су се прикључиле, од Остружнице, и јединице Комбинованог корпуса; управо његова 104. ландштурмска бригада, чији је један пук избио на Баново брдо. Први непријатељски извођачки делови дошли су топчидрским друмом. Ту су била два оклопна аутомобила; у сваком по два официра и три војника с напереним оружјем. Пратила их је једна коњичка патрола од пет-шест коњаника. Аутомобили су стали испред Двора – где је један поручник поставио стражу и ушао у зграду, док су коњаници продужили ка Теразијама.
Ту је аустријски поручник затражио да одмах дођу представници власти. Одборници су отишли у Двор, где су петорица привремено задржани као таоци. Прво наређење је било да се на Двору истакне аустроугарска застава и то „за десет минута”. Официр је очигледно мислио да у Београду има аустријских застава. Морао је да чека док су се некако направиле све три заставе: аустро- угарска, мађарска и хрватска. Заставе су истакнуте у присуству 26. регименте: на Старом двору аустроугарска, на Новом мађарска и хрватска.
Убрзо су стигли и одреди аустоугарске жандармерије и полиције, на челу са потпуковником Шварцом. И они су се сместили у Двор. Једна од првих наредби тек приспеле жандармерије односила се на предају оружја. Наређено је да се оружје доноси у Двор, где је смештено у једну дворишну зграду. Становништво је, застрашено аустро-мађарским поступцима у Мачви (масовни покољи и вешања у августу 1914.), доносило све, чак и оно које је имало само музејску вредност.
Друга брига, била им је да узму таоце, као гаранцију за „ред и мир”. Али с тим је ишло теже, јер је одбор оклевао да сачини листу талаца, а непријатељ није хтео да то сам учини, тако да је то остало за следећи дан. Тек на лични захтев генерала Франка покренуто је поново ово питање.
У истој наредби одређен је и полицијски час. Један Аустријанац у свом дневнику бележи:
„Мало доцније уз лупање добоша издата је наредба грађанству да мора сваки предати оружје које код себе има; у противном, биће кажњен смрћу, и да се после шест часова увече не сме нико налазити на улици”.
Иначе, време слободног кретања се мењало. Прво је било до 19 часова, а онда се смањивало на 18, док при крају окупације није ограничено до 16 часова.
Сутрадан, 3. децембра, стигле су, превожене шлеповима преко Саве, и друге снаге. Тада је од група Петроварадинског одреда и делова Комбинованог корпуса, са неким деловима полиције и жандармерије, одржана парада у „знак и славу заузимања Београда”.
Трупе су се кретале Милошевом улицом, поред Двора, према Калемегдану, где су се сместиле у тамошње касарне.
Један очевидац прича да су јединице биле каљаве, уморне, претрпане ратном спремом и да су се једва кретале. Ипак, с песмом и музиком непријатељ је марширао кроз напуштени Београд. Београдске Мађарице и Немице дочекале су непријатељске јединице са понудама.
Генерал Франк, који је био позвао представнике власти у Двор за 10 часова, и сам је отишао у калемегданске касарне и тамо остао до 15 часова, па се тек онда вратио и пред Двором примио одборнике који су га чекали.
У говору одборницима, генерал Франк је истакао да ће „све предузети да олакша мучан положај становништва” и да „пљачке не сме да буде”. Али, док је Франк говорио одборницима, већ је био приведен аустријској жандармерији у Двору председннк Савеза српских добровољаца Милан Павичић с лисицама на рукама. Он се био ставио на располагање привременом одбору да са добровољцима одржава ред у граду, али је неко убедио Швабе да су добровољци и комите једно те исто, па су председника одмах ухапсили. Ово су видели присутни одборници.
Када је Франк завршио говор и хтео да уђе у зграду Двора, један паун из дворске баште, ваљда видећи необичну шарену свиту, закрештао је и прелетео изнад глава генерала и његове пратње и зауставио се на првом прозору до самог улаза. Овај необичан лет са крештањем сви су приметили. Утисак је био мучан, јер су и они који су били најмање сујеверни у томе видели неки лош знак за незване госте. Када су се Аустријанци повлачили одвели су у „интернацију” и пауна.
Тог дана, извршено је и наређење о узимању талаца. Требало је да одбор одреди на сваки кварт по два таоца, укупно 14 и „неколико у резерви”. Ево неких имена: Милан Антонијевић, јувелир из Кнез-Михаилове улице, Б. Цветковић, гостионичар код „Коларца” Д. Петровић, гостионичар код „Србије”, Јеремија Миливојевић, трговац из Ул. краља Милана, др Велимир Цветковић, зубни лекар са станом испод „Лондона”, Раде Антић, трговац из Ул. краља Петра, и др.
Прво је тражено да се таоци затворе, али је одбор настојао да се то не чини, убедивши аустро- угарске власти да би то било само горе, и да је боље „да остану на слободи и сваки у своме рејону, да пази на народ”. Швабе су тражиле кауцију, а када ове није било, онда бар књижице штедних улога! Завршило се тако што су таоци остали на слободи без кауције.
Према овоме, могло би се, на први поглед, закључити да је окупатор био благ. Но, с једне стране, аустро-мађарске трупе су биле под свежим утисцима страшног пораза на Церу, и оправдане неизвесности како ће се завршити и ова офанзива. Становништво Београда је већ било упознато са зверствима која је тај исти непријатељ у августу починио над становништвом у Мачви.
Тако су обе стране стрепеле и бојале се; разуме се, више становништво без заштите, него окупатор с оружјем у рукама.
У почетку се у заузеће Београда није веровало, али кад су изашла ванредна издања њихових листова одушевљењу у Аустро-Угарској није било краја.
Аустро-Угарској су засипали честиткама Цара и Краља, оба председника и министре, рачунајући ту и министре ратне морнарице, јер су ,,седам монитора сто двадесет седам дана бомбардовали Београд”.
Генерал Франк је послао цару Фрањи Јосифу честитку следеће садржине: „Веома сам срећан што могу замолити Ваше царско и апостолско и краљевско височанство, да на дан испуњења 66. године Ваше срећне владавине поднесем пред ноге најлепше честитке Пете армије, као и најлепшу вест, да су данас трупе Пете армије заузеле Београд”.
Одмах по уласку у Београд, почело је јавно да долази до изражаја ривалство Аустријанаца и Мађара: чији ће град бити? Ко ће бити командант Београда, гувернер Србије? Из цитата мађарске штампе јасно се види да су се они веома залагали да Београд буде њихов.
Изгледа да су у томе и превагнули јер је за команданта града, а вероватно и за будућег гувернера Србије, био одређен мађарски генерал Стјепан Шаркоти (Саркотић), иначе Хрват, који је до краја остао веран мађарској круни. Он је стигао у Београд 11. децембра, пошто је претходно био код цара Фрање Јосифа, да би му изложио свој план реформи у Србији.
Подизање вешала 4. децембра 1914. године, био је први видан знак присутности Аустријанаца и Мађара у Београду. Ова страшна направа није била подигнута у неком судском дворишту ограђеном високим зидом, него између „Москве” и „Балкана” на Теразијама, сваком на видику. А нису била празна, само да заплаше. Конопац је прво стегао врат 18-годишњег Михаила Радовановића из Раче крагујевачке.
То је био један млади, заостали бранилац Београда, који је ухваћен наоружан пиштољем.
Неколико пијаних мађарских војника шамарали су његов леш.
У свом дневнику „Облаци над градом”, др Славка Михајловић наводи да су „истог дана у
Београду подигнута четвора вешала. На свакима је висио по један Србин”.
И даље: „Изгледа да су на интервенцију др Рајана ипак уклонили двоја с Теразија и Чубуре, а остала су на Карабурми и у Горњем Граду …”
Непријатељска пропаганда наговештавала је становништву Београда брзи слом српске војске. Говорило се упорно да је пао Крагујевац, жижа Србије. Онда, да је прекинута веза с Црногорцима, чак и да је пала Косовска Митровица. Премда се повремено у Београду чула пуцњава топова, што је значило да је фронт близу, ипак, ко ће знати да ли се још негде воде борбе, можда и тамо код Митровице?
Поред других недаћа које носи окупација „вести” да је престолонаследник Александар (или принц Ђорће) убио Пашића, да је краљ Петар отишао ћерки у Русију, или се склонио у Италију, да је убиством Пашића свргнута династија Карађорћевића, и тако даље, правиле су још већу пометњу и неизвесност. Нико није могао то да потврди, али никога није било ни да демантује.
Овакве вести, вешала по граду, непрекидно пролажење војске на југ и полицијски час, лако су омогућили пустошење Београда и Београђана. Тако се општински одбор, према речима једног одборника, „претворио у аустроугарску интендантуру”
Иако се тај привремени одбор трудио да се реквирирање и одношење врши преко одређених лица, односно установа, тражећи и признанице – јер је генерал Франк обећао да ће се све плаћати – ништа није помогло. „Они сад стану узимати све што им треба без икаквог писмена одлуке. Ни рачун, ни признаницу, ни реверс, ништа нису хтели дати чиме би само признали да су од тога и тога узели то и то. Осу се формална пљачка и по радњама и по магацинима и стовариштима”.
Протести код Етапне команде нису помогли. Одборницима, који су ишли да протестују, придружио се и лекар америчке мисије доктор Рајан, који се од првог дана окупације ставио нашим привременим властима на располагање за сваковрсну помоћ коју би онмогао учинити, а коју је у много чему и остварио.
Међутим, у Етапној команди, која се налазила у згради тадашњег Министарства финансија, испод Вазнесенске цркве, није било никаквог успеха. Тамо је један „високи ћелави Бечлија” објаснио да је то „контрибуција у натури на коју победилац има право”.
Никакве сумње нема, завојевач је пљачкајући кршио међународне ратно-правне норме. Да би овај посао олакшао а и заметнуо траг, издат је строг оглас који је упозоравао Београђане да не пљачкају једни друге! Између осталог, у огласу је стајало: „Тако који се затече при пљенитби или крађи бит ће кажњен смрћу”.
Београд је преплављен огласима, прокламацијама и плакатима. У првим, упућеним „Пучанству Србије и Црне Горе”, писало је како су те земље, пећ „подвргнуте владавини праведнога и мудрога господара”, чији ће војници „строго стражити нашу земљу и одано вас заштићивати”. По улицама, угловима, зидовима Београда излепљени су пећином мађарски плакати „Еljen a Kiraly Eljen a Haza!” (живео краљ, живела домовина). Истакнуте су слике Фрања Јосифа, Виљема II, убијеног Франца Фердинанда, престолонаследника Карла, обично украшене мађарском тробојницом црвено-бело-зелено. На кући 95 у Карађорђевој улици биле су, поред осталог, исписане и ове речи: „Но1vagy Реtеr?” (Где си, Петре?) Испод текста нацртан је обешен човек а на њему натпис ,,Веоgrad”, и на крају „Na еst јо1 сsinnalt а Реtеr” (Но, ово си добро урадио, Петре). Цртач се и потписао: 1914. 8. 12. Тоht Е1ек Lukos.
Обавештења су, поред лепљења на зидове и ограде, редовно саопштавана и путем добоша. Они су се обично завршавали са „бити ће смак- I |ут Ко се од бивших српских војника не пријави ла иде у пптернацију – „бити ће смакнут”; оно лице које крије комите и бомбе и које зна где има комита и бомби па то властима не достави – „бити ће смакнут” и тако редом.
Други дан по уласку у Београд окупатор је поправио електричну централу. Тако је Београд, после дужег времена, био поново осветљен. Прорадили су трамваји, али само за окупаторску војску. Међутим, пијаца је опустела. Почело је да нестаје хлеба и других главних намирница; запретила је глад. Цигани, као најсиромашнији, већ су били изашли на улице да моле милостињу. Од отпадака заплењених намирница прављена је чорба и дељена на улици. Тако је почела „добровољна подела хране” изгладнелом становништву од стране окупатора.
Ипак, становништво се држало достојанствено, а Швабе су страховале. О томе има пуно примера. Један њихов авијатичар пришао је једном малом продавцу колача. Узео је један колач, гурнуо га у уста дечаку и, церекајући се, упитао: „Ist kein Cyankali d’rinn?”(Да нема ту цијанкалија?) Онда је узео други и појео сам. Платио је само свој колач.
Иначе, пљачка која се „осула” вршена је дању и ноћу. Обијање је вршено под изговором: траже се мине и комите! То су биле две опасnости за којима се неpрекидно трагало. А већина је становништва била избегла и куће су остале закључане. Одступало се у последњем моменту и није било времена да се склоне или понесу вредније ствари.
Радње су остале необезбеђене, а неке и са закованим даскама на излозима. Ако одбијање није успевало калаузом, ишло се – секиром. Када су, на пример, испитујући личне податке послуге у кафани „Париз” сазнали да је један келнер, неки Вујић, по занимању браварски калфа, одмах су га натерали да отвара радње калаузом. Између осталих, Вујић је на овај начин отворио и стан др Маринковића, познатог политичара, адвоката у процесу Челебоновићу и друговима.
Кад су кроз Београд прошле аустроугарске борачке трупе, и за њима ушле позадинске, један од првих који је кренуо у „контрибуцију у натури” био је војни аташе у Београду, потпуковник Ото Галинек. Њему је ова пљачка била олакшана јер је познавао Београд. Просто је заређао колима од куће до куће, од посланства до конзулата, где је, неколико месеци раније, приман као галантни дипломата – и купио што му се свидело. Потпуковник Галинек је пре почетка рата често одлазио и у атеље брата нешег познатог сликара Паје Јовановића. У атељеу су били изложени пеки Пајини акварели за које се Галинек интересовао. Сада је, коначно, потпуковник дошао у атеље по аквареле и, како се иронично изразио један наш новинар: „Галинек није био крив што је слике понео бесплатно, јер власника није било да му их наплати”.
Аустријски капетан Шустер настанио се у кући српског генерала Боже Јанковића. Из осећања поноса и сачуваних ритерских традиција, написао је један документ – писмо, у коме је истакао да му чини част што станује у кући српског генерала, као и то да од ствари неће ништа узети.
Капетан је свакако имао разлога да овај поштен однос и нарочито обележи, вероватно због тога што то није био обичај код његових другова. Документ је дао чувару стана. Али, за официром је убрзо дошла и његова госпођа. Као практична жена, она је, видевши тепихе и други намештај, укорила мужа што је пожурио са овако несмотреном изјавом, и то писменом.
После измене мисли између капетана и капетанице резултат је био у корист жене, која није имала ни чин ни пиштољ. Али зато је капетан Шустер пиштољем тражио од чувара да му врати оно неугодно писмо.
Примера пљачке има нанретек. Спискови покрадених ствари су непрегледни.
За све време тринаестодневне окупације Београда цела Шумадија се тресла у непрекидној топовској паљби. Војевала се на целом фронту велика Колубарска битка. Да би олакшали ситуацију на Сувобору и Колубари, трупе непријатељске Пете армије, које су нападале од Београда према југу, водиле су непрекидне и огорчене борбе на положајима Варовница- Космај.
Окупаторске власти у Београду вршиле су све јачи притисак на становништво. У почетку су Аустријанци почели са озбиљним реформама – да уводе латиницу уместо ћирилице! Међутим, убрзо је то напуштено. У место тога купили су по кућама секире, пијуке, ашове и лопате па чак и бурад – очигледно ствари које су негде биле хитнија потреба него укидање ћирилице.
Бурад су вероватно ишла за грађење моста на Дунаву, а алат за положаје које је ваљало утврђивати. Поред тога, тиме се разоружавало становништво.
Већ 9. децембра примећени су наши заробљеници. Спроводили су их Мађари, ударајући их кундацима, без обзира што је на огласу аустријски генерал потписао „да ће се са заробљеницима хумано поступати”. Неки заробљеници су покушали да пруже цедуљице грађанима који су били на улици, али су Мађари спроводници истргли цедуље и поцепали, а заробљенике кундачили.
Тога дана је с песмом кроз град у правцу Космаја продефиловао и један мађарски пук. Они који нису певали, псовали су и претили грађанству. Говорили су како ће они да суде Србима. Сутрадан су неки већ били мекши. Један официр из 19. регименте изјавио је: „Ми смо лепо ушли, али не знамо како ћемо изаћи одавде”.
Мислили су већ и на одлазак.
А 11. децембра чула се јача топовска паљба. Изгледало је да се талас битке креће према Београду, а не према Крагујевцу, како су непријатељи тврдили. Смедеревским и крагујевачким друмом кретале су се непријатељске колоне. Али, нису ишле према фронту.
Мобилисали су све београдске млекаџије из околних села, да уместо млека возе рањене војнике, јер млекаџијска кола имају федере. Најпре су их дању водили кроз Београд споредним улицама, а ноћу главним. Касније, куда се и како могло. Било је ту и кола натоваренихх опремом погинулих аустријских војника: цокулама, чакширама, шињелима. Становништво је по овоме могло да оцени како коме ,,иде”.
Када су, 12. децембра, неки аустроугарски официри почели на улици сами себе да ударају песницама у главу, и када је један од њих изјавио: „Та ваша Гроцка све нас сахрани”, ситуација је била јасна: Швабе се повлаче а наши долазе!
Американац др Рајан, који је имао непосредни додир и увид у број непријатељских рањеника, изјавио је, дан-два раније, да их је само ту, у војној болници – зграда бивше Војне академије на углу Немањине и Милошеве – било „тридесет пет стотина”, и да се непрекидно евакуишу преко Саве.
Иако је сваки дан окупације био црн за Београђане, ипак се посебно издвајао 13. децембар. Тог дана се непријатељ већ нагло повлачио. Требало је, пише Душан Миликић, поред пљачке, заробљеника, повести и робље, јер се и на тај начин загорчавао живот непокорној Србији. Настала је права хајка на грађане. Наоружане патроле, пешке и на коњима, сурово су и без икаквог обзира купиле по улицама старце, инвалиде, жене и децу и терали их преко моста у Земун. Било је и покушаја бежања, али је мало ко успео. Кукање, преклињање и запомагање дочекивано је корбачем и кундаком. Или метком …
Када човек чита спискове ових несрећника, поред бескрајног низа имена, поглед се радознало зауставља и на занимањима и годинама интернираних. Поред једног имена пише да је свирач, код другог – таљигаш и ређа се: ћурчија, ђак гимназије, болесник војник, ученик основне школе – Душан Маринковић. Овај мали бранилац Београда имао је девет година! И тако редом. Покупљено је око 1.500 душа у току једног или два дана и потерано у буљуцима према Сави. Била је зима, децембар 1914. године, када је почео крвави путу у интернацију грађана покупљених онако како су се затекли на улицама.
У овом дневнику, типографеки радпик Е. Бардун пише: „Који год се нашао на улици, био млад или старац, одмах су га отерали у ропство. Више кола са финим душецима, јастуцима и свиленим јорганима и осталим намештајем које су аустријски официри и војници опљачкали из богатих кућа, ишла су ка савском пристаништу где су утоварена у шлепове и транспортована за Земун. Многе су радње обили њихови војници”.
У том транспорту опљачканих ствари, кретала се и убога гомила похватаних Београђана, опкољена „штрафунима”, коњичком жандармеријом окупатора. Из болнице америчке мисије на западном Врачару потерали су и 50 наших рањеника! Иако је др Рајан имао званичио овлашћење
о неповредивости те установе, коју је признала и званична монархија, протести нису помогли. У групи од 150 отераних жена и девојака нашао се и један млади комита. Он, касније, прича како је једна жена носила и дете на рукама. Успут, према Новом Саду, сироводници су одводили у страну млађе и лепше жене, које су се враћале рашчупане и уплакане, кукајући и наричући што нису скочиле у Саву.
Неке су биле једва живе. Посртале су и падале.
Један његов друг, ђак другог разреда гимназије, пожалио се стражару да не може да иде. Платио је главом своју жалбу: стражар га је пред свима убио из пушке и превалио у јарак крај пута. Младић – комита успео је да побегне и да се преко Ријеке и Италије врати у Србију, а колоне интернираних Београђана продужиле су за концентрационе логоре.
Танасије Хаџи-Илић успео је, као грчки поданик, да се врати из Болдогасоња. У својој изјави „Политици”од 11, јуна 1915, каже „да је у његовој групи било 2.840 људи, Ишли су пешке до Новог Сада, а онда возом у Болдогасоњ, где су их стрпали у бараке. Храна мизерна. Пегави тифус”.
Од 13.000 интернираних преживело је 8.300. Просечно је умирало по 80 људи дневно. Мртве су остављали по два три дана у бараци. И пред баракама су лешеви стајали по пеколико дана.Неки мађареки џелат у црвеним чакширама, плавој блузи и црвеној капи, тукао је и вешао људе. Ређале су се смрти.
Последњи дан окупације Београда, 14. децембар. Битка се приближавала с југа и већ је запљуснула варош. Топовска и митраљеска паљба чула се сасвим близу. На Сењаку и Топчидерском брду распрскавали су се шрапнели. Непријатељске колоне панично су се повлачиле према мостовима на Сави. Мост на Дунаву према Панчеву није више био у стању да издржи терет потучене војске. Тамо је саобраћај сасвим обустављен. Према Сави тискала су се са свих страна кола напуњена покућством. Између њих терани су наши и њихови рањеници, стока из околине Београда, и опет уз пут покупљено робље.
Било је случајева да су се поведени грађани спасавали интернације и не прешавши Саву. Ондашњи листови забележили су неколпко таквих примера, дајући томе обично шаљив тон Србинове подвале Шваби. Спасавање од швапско-мађарске интернације вршено је имитацијом глувоће, ћопавости, старости и слично, али је карактеристично да се то редовно завршавало гурањем стотинарки у руке стражара. И редовно су то били „виђени”. Онима који то нису имали, није помогла никаква досетљивост.
Дошао је опроштај окупатора с Београдом – 15. децембар 1914. Паљба се чула већ и по улицама. То више није било бекство, већ буквално дављење у Сави. Командир једне аустроугарске батерије стајао је 8 часова, тог последњег дана окупације, са целом батеријом у Душановој улици и плакао.
Шлепови су били у пламену. На Савском понгопском мосту загушила се силна комора. Чекала је на ред- да се удави! Чамци су били препуни. Неки су скакали у воду и хватали се за ивице чамца. Упрегнута кола нагоњена су у Саву у нади да ће је препливати. Али, нису одмицали далеко од обале …
Групе аустроугарских војника су истериване, или су саме излазиле из београдских кућа и дворишта на предају. Било је и више случајева да су жене и деца спроводили заробљенике на одређена места. Синови једног таљигаша из Палилуле, дечаци од четрнаест и једанаест година, били су изненађени када се једна група аустријских војника, на Ташмајдану, понудила на предају! Старији се прибрао и командовао – „пушке доле!” Швабе и Мађари су послушали, а дечаци су, сада наоружани, спровели заробљенике кроз град! Нису више певали марш Радецког нити су претили да ће они од сада судити српском народу. У Улици Риге од Фере, једна жена је истрчала с мотком на улицу и стала пред два дојучерашња окупаторска војника. Утерала их је у двориште и предала их чим су се појавили наши војници.
У Гробљанској улици предало се једној баби шест изгладнелих Мађара тек шестог дана после ослобођења Београда! Они су мислили да заостану и сачекају да се њихова војска, чији су официри у то време без капа бежали у Нови Сад, поново врати.
Аустроугарска команда донела је кратко саопштење о напуштању српске престонице. „По- што се десно крило наше армије у Србији морало повући, указала се стратегијска потреба да се Београд евакуише”.
У Директиви српске Врховне команде од 16. децембра 1914. године, саопштено је, између осталог, да је „заузећем Београда успешно завршен један велики и величанствени период у нашим операцијама са Аустро-Угарском …”
Овом Директивом је наређено да трупе Одбране Београда запоседну исти одсек као што је било пре напуштања Београда. Наша дневна штампа била је веома уздржана и сажета у описима непријатељевог повлачења. У то време већи број новинара држао је пушку уместо пера.
Страна штампа више је о овоме писала. Виљем Шеперд, извештач „Јунајтед Преса”, пише у „Њујоршком Ивнингсену”:
„Пут којим су се Аустријанци повлачили из Србије представља стазу страхота: обележена је телима погинулих и умрлих, поломљеним колима и људима поремећене памети, људима који су потпуно полудели услед претрпљеног пораза. Био сам са аустроугарском војском у њеном стрмоглавом повлачењу из Србије.
Видео сам како се та војска тако рећи у току једног дана претворила из стања победничке силе у стање немоћне, посрћуће, дезорганизоване масе људи. После неколико недеља проведених у Белгији и Француској, пошто сам видео немачку војску на бојишту и борбе око Пшемисла, у маленој Србији био сам сведок најстрашнијих призора рата”.
Крафорд Прајс, дописник „Тајмса”, гледао је спасавање Аустријанаца и Мађара на прелазу Саве код Београда.
„Воз за возом, (војничка кола) спуштао се на реку, понтони су тонули под теретом … Топови су бацани у Саву, војници су се међусобно тукли борећи се за место. Кроз целу ноћ наставило се то панично бежање, док 15. децембра ујутру српска артиљерија није потопила неколико понтона.
Око 440 кола остало је у вароши, већином напуњених пљачком … У Официрском дому остала је непоједена вечера. Бежало се празног стомака …”
Међу многобројним заплењеним колима, које окупатор није успео да пребаци преко Саве, запажена је читава колона возила претоварена пакетима пржене кафе, чоколаде, ликера, бомбона, одабраних вина, бисквита, сувог грожђа и других посластица. На пакетима је била излепљена налепница на којој је, на немачком, писало: „Нашим храбрим војницима-божићни поклон”.
Овим су се одабраним поклонима почастили заиста храбри војници – наши Драгачевци …
Било је нормално да се повлачење окупатора из Београда завришло преласком Саве и Дунава. Српска војска у то доба није могла лако да их пређе. Па ипак, није било тако. Иако се преласком у Срем непријатељ потпуно ослободпо српског притиска, бежање се продужило чак до Новог Сада. Један очевидац прича како су „у Нови Сад почели стизати официри без капа, без оружја и опреме – престрављени, унезверени, каљави … Друмом и преко поља иде силна војска без икаква реда. Пукови измешани, батаљони расути, не зна се ко је пешак, ко топџија а ко коњаник.. . Хусари иду пешке, топџије јашу артиљеријске коње, чије исечене штранге ландарају по земљи. Коморе – нигде. У Петроварадину Мађари вешају Србе, тобож шпијуне, или их гоне у Мађарску …
Има доста података и о томе шта се све догађало у Петроварадину и другим крајевима кроз које је у бежању прошла аустроугарска сила. Успеси српске војске били су повод да мађарске власти покрену нову хајку против српског становништва у Војводини. Бежећи кроз села према Новом Саду, непријатељ је уз пут узимао таоце, а затим започео исељавање српских породица у Мађарску.
У Петроварадину су сваког дана вешали по неколико Срба, оптужујући их да су шпијуни или да су славили победе спрске војске на фронтовима. Њихова имовина је конфискована.
У Београду је, после одушевљеног дочека наших јединица, настало лечење тешких рана нанесених овом окупацијом. Права несрећа и прави бол осетили су се тек када је прошао талас ослободилачког одушевљења. Тешко је дати иотпуну слику Београда који су оставили окупатори, а затекли ослободиоци. Отерани мили и драги, старци, жене, деца, основци. Опустошени и похарани станови, разорена огњишта.
То не важи само за Београд, већ и за околину. О броју интернираних и штети коју је починила непрпјатељска војска у околини Београда, највише се види из ондашњих листова: све је достигло потпуно пустошење. Између осталог, листови бележе и да су у Рипњу тридесет Аустријанаца при повлачењу силовали две девојке, које с у два дана касније умрле. Тако је прошла и једна млада жена, која је после тог варварског чина себи одузела живот.
Из мера које су наше власти предузеле, види се да су издате потернице и за нашим обијачима и лоповима, који су се користили условима окупације и продужили свој занат.
Забележена су и два случаја сарадње са окупатором.
„Политика” од 19. децембра бележи да се извесна Анка Миловановић отровала у свом стану због сарадње са окупатором. Себи је одузео живот и један служитељ из Палилуле, који је одвео Аустријанце у кућу једног нашег вишег официра. Димитрије Цоков, Бугарин по народности, денунцирао је Савез доборовољаца као четнике, па је био ухапшен. Обесио се у затвору.
Као сарадници окупатора наводе се: Самуило Бајс, трговачки агент, Виљем Шумахер, индустријалац из Велике Плане, Александар Херцл, трговачки агент и војни лиферант, Голдштајн, дрнарски трговац, Виљем Герке, трговачки агент. То су, ипак, били појединци. Карактеристично је да је у тим тешким данима народ био јединствен у борби против завојевача.
Пишући о животу у Београду за време аустроугарске окупације, Душан Миликић наводи:
„Три месеца пре аустријске окупације Београда, српска војска је заузела Земун и тамо остала неколико дана. Како се она за то време понашала? У прилици смо да наведемо један напис из листа „Пештер Лојд”. Писац је Мађар, а текст је објављен за време окупације Београда.
„У Земуну се, пре три месеца, задржао непријатељ (Срби) неколико дана. Он је то време умео да употреби. Лепим широким улицама дао је нове називе и уопште ревносно се старао да целој вароши да нешто локалног колорита. Никаквих трагова о каквој немилој пљачки или обијању и похари нема у целој вароши. А локални колорит су наши или премазали или зграбили са зидова. И тако су остали сасвим безопасни трагови нетражене посете”.
„Пештер Лојд ” је био лист нашег огорченог непријатеља, чији војници нису ни лешеве осгављали на миру. Он, према томе, не би пропустио да каже не само истину, већ би, као што је то понекад и чинио, понешто и увеличао. Та мала војска са „дивљег” Балкана није, дакле, ни вешала ни пљачкала. То тврди „Пештер Лојд”.
Занимљиво је навести шта су у то време писали бугарски листови. Кад су аустроугарске трупе продрле у Србију, софијски листови су саопштили „да је Аустрија још пре неколико дана отпочела нов поход на Србију и да је Србија сад бесповратно пропала”.
Софијски листови, саопштавајући аустријске победе и подвиге, нису могли да наведу с које су стране аустријске и немачке армије удариле на Србију.
Док је софијски „Дневник” доказивао да ће аустријска сила за неколико дана, прегазивши Дрину, бити у Ваљеву, дотле је „Камбана” упорно тврдила да су аустријско-немачки корпуси пошли преко бившег новопазарског Санџака на Скопље, а „Утро” и „Воља” саопштавају, у исто време, крупне вести да су Аустријанци провалили код Оршаве и да се у Видину чује страшна топовска канонада која допире од Неготина и Зајечара. Четврта група софијских листова уверавала је читаоце да је ерцхерцог Евген са својим корпусима прегазио Дунав код Смедерева и сада гура ка Крагујевцу.
„Изгледа – писала је у то време „Политика” – да страшни пораз Аустријанаца у Србији, кад су нас Бугари већ сахранили, није расхладио вруће мозгове у Софији”.
Борбе на Дунавском кеју 1915. године:
„Само преко нас мртвих, непријатељ може ући у српску престоницу!”
Завет бранилаца Београда
