Рањавање принца Ђорђа
У јеку августовских борби за Београд, његове браниоце на Калемегдану посетио је принц Ђорђе у пратњи команданта Дунавске дивизије I позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе.
Тек што су принцу Ђорђу наместили троножац на бедему изнад капије и дали му велики артиљеријски дурбин да осматра Бежанијску косу и Земун, уочили су га аустријски осматрачи. После неколико тренутака чуло се фијукање велике гранате. На запрепашћење групе посматрача, граната се зари у бедем испред њих на десетак метара, експлодира и једно парче погоди принца Ђорђа у главу. Он пође, зањиха се и паде. Крв попрска блузу. Рана је била на потиљку. Одмах су послали аутомобил за лекара и носила.
Друга граната тресну иза аутомобила којим су превозили рањеника. Шрапнели су пратили аутомобил све док није замакао иза мртвог угла.
Било је то прво рањавање принца Ђорђа у првом светском рату. Другу, тежу рану, задобио је у Колубарској бици.
Испаљивање граната у овом тренутку доведено је у везу са шпијунажом: сматрало се да су аустријски шпијуни у Београду имали тајну радио-станицу преко које су обавестили своју команду у Земуну о доласку принца Ђорђа на бедем.
Жртве падају у заборав
Од оног првог пуцња у Сарајеву, којим је млади револуционар, члан „Младе Босне” Гаврило Принцип усмртио Франца Фердинанда, наследника бечке круне, прошле су четири године, четири месеца и три дана. Идеја због које је жртвовао свој живот сада је тријумфовала: срушена је Аустро-Угарска, а на њеним рушевинама основана је прва у историји независна југословенска држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Србија је за ту идеју крварила на свим фронтовима, сејући кости својих синова на суровом путу кроз Албанију, на Крфу, Виду, Бизерти, Алжиру, Корзици, Кајмакчалану, Ветернику, Битољу, Кучковом Камену, свуда где је крочила, увек у нади да те жртве у новој држави неће бити заборављене.
Нова држава је прокламована 1. децембра 1918. године у Београду.
Крајњи резултат крвавог рата, који је Србији био наметнут, остварен је: Србија је ослобођена, њена војска, гонећи остатке непријатељских група, олакшала је братским народима који су били под Аустро-Угарском да сруше власт омрзнуте хабзбуршке монархије и уђу у нову заједиичку државу.
Али још пре уједнњења чули су се приговори да »нова држава« није за све скројена по мери.«
То је дало повода Стојану Протићу, министру у влади Николе Пашића да изјави како ни српска страна није задовољна оваквом формом државног уређења, али је спремна да га прихвати, истина преко воље, „јер нам је драже уједињење и у ма каквом облику него никакво.”
Он је у тој изјави изразио наду ,,да ће покојна Аустро-Угарска ускоро престати да својом мртвачком сенком замрачује путеве нашег народног јединства”.
У западним крајевима као да су се прибојавали моћи Србије, а у српским трајања аустроугарског модела и духа. Решење је, ипак, нађено јер ниједна страна није била спремна да прими на себе одговорност за нестварање заједничке државе.
Говорећи 26. августа 1984. на Текеришу, поводом 70. годишњице славне церске битке, генерал- потпуковник Спасоје Тодоровић, командант Територијалне одбране СР Србије, рекао је, између осталог, и ово:
„Наше савремене политичке оцене стварања бивше Краљевине Југославије дате су позитивно, јер у друкчијим историјским условима тешко да би се дошло до уједињства и заједничке борбе 1941. године, па самим тим и до стварања нове социјалистичке Југославије кроз НОБ и револуцију. Међутим, свима нам је познато да то није била држава по мери историјских надања и интереса било којег нашег народа, па – ни српског народа, који је, стицајем историјских прилика, имао главни удео у њеном стварању. И српски народ је желео националну и социјалну разноврсност у новој држави, са истинским демократским слободама. Изневерене су наде и стремљења ратника …”
Не само што су изневерене наде ратника, него су и жртве брзо почеле да падају у заборав. Србија је препатила више него иједна друга учесница рата. Према службеним подацима, објављеним на Конференцији мира у Паризу 1919. године, од укупног броја погинулих мушкараца у првом светском рату на првом месту долази Србија са 22,4 одсто, Француска 10,5, Немачка 9,8, Аустро- Угарска 9,5, Италија 6,2, Велика Британија 5,1, Русија 1,3 Белгија 1,0 и САД 0,2 одсто.
Од око 4,5 милиона становника, колико је имала уочи рата 1914. године, Србија је изгубила 1,247.435 лица, што чини 28 одсто целокупног сгановништва.
Преживели официрски кадар доведен је у понижавајући положај, јер је регент Александар Карађорђевић својим указом 1919. године, само неколико месеци по уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, „превео” 3.600 бивших аустроугарских официра у југословенске официре.
Овај чин сам по себи не би био чак ни непријатан кад би се занемариле неке чињенице. Од 1915. до краја рата у српској војсци је владао мораторијум у официрском напредовању, јер српска влада није имала пара у каси да исплати разлику у чиновима. Ко се, дакле, у ком чину затекао 1915. године, у њему је и остао до краја рата. На другој страни, у аустроугарској војсци – официри су брже напредовали него у миру, па се тако „краљевским указом” десило да српски официри, они јунаци са Цера и Колубаре, Ветерника и Кајмакчалана, који су три сурова рата изнели на својим плећима – због разлике у чиновима дођу под команду бивших аустроугарских официра, који су убрзаним поступком унапређивани током целог рата, тако да су стекли више чинове од српских официра истих старосних година.
Због овога су, у знак протеста, официри 46. класе Војне академије поднели оставку на свој дотадашњи положај. Био је то први јавни излив незадовољства у новој држави.
Ни ово, разуме се, не би било тако страшно да није оног априлског рата 1941. године у коме се више од 3.600 југословенских официра сврстало под квислиншку Павелићеву заставу, разоружавајући и убијајући своје дојучерашње другове, српске официре и војнике.
Али, исто тако, ни сви некадашњи српски официри нису се борили као некад на бојиштима Србије, већ су се и неки од њих лако предавали непријатељу или су се доцније ставили у службу окупатора.
Од стварања нове државе до њеног слома новине су писале о „сложној, снажној Краљевини Југославији, спремној да се одупре сваком агресору.” Колико је заиста била сложна и снажна видело се 1941. године кад се већ после неколико дана неповратно распала.
Иако је од стварања прве заједничке држане протекло 67 година, остало је много отворених питања. Пре свега питање је зашто је врховни командант српске војске регент Александар тако занемарио своје ратнике, своје „див-јунаке”, како им се обраћао у судбоносним тренуцима кад су својим грудима штитили отаџбину и својим бајонетима отимали комад по комад своје окупиране земље? Да ли зато што су Двору наједном постали ближи лиферанти и забушанти, разни чанколизи и улизице него легендарни јунаци, или стога што се у новој држави мислило да ће бити најбоље ако се жртве које је поднела Србија више не буду помињале? Познате су оне жалосне слике ратних инвалида који су чак и пред Народном скупштином – пружали руку и молили за милостињу. Посланици „троименог” народа били су равнодушни према ратним инвалидима – просјацима, јер неки од њих не само што нису били њихови саборци, него су им били противници у рату.
Заменом новца у новој држави динар је још једном девалвирао, иако се на први поглед чинило да је добро прошао јер су мењане четири аустријске круне за динар. Мада је земља била осиромашена пљачком, Србија је била победница у рату, па је њена валута била на високој цени. Због тога су многи били изненађени овако малом разликом у замени новца, јер је Аустро-Угарска поражена, а њена валута није вредела ни „пет пара.” Они који су мењали аустријске круне за динаре имали су разлога да буду веома задовољни овим курсом, посебно они који су новац доносили у џаковима и коферима. Овако повољан курс навео је неке групе и организације на фалсификовање аустријског новца, али је то откривено тек онда када је завршена замена за динаре. Био је то, у ствари, други, још већи пораз динара, јер је у доба аустроугарске окупације Србије његова вредност била сведена на половину аустријске круне, што се у таквим условима могло сматрати чак и повољним.
На ова питања историјска наука још није дала прави одговор.
Остала су отворена и многа друга питања из овог периода: шта се догодило са оним слободама којима се Србија поносила пред Европом и о којима је Европа са дивљењем говорила? Није, дабоме, реч само о оном времену у коме је краљ Александар завео диктатуру, ,,збрисао” устав и сву власт узео у своје шаке!
Некад изговарана јавно и оштро – критичка реч о свему што није било по вољи народа, у новој држави изговарала се – шапатом. Држава је у томе видела снагу, а слободоумни – брзи слом такве владавине, јер демократски процес није нешто што се може хватати за скуте и зауставити.
Ни српски народ, дакле, није имао разлога да буде задовољан новом државом – коју су све чешће потресали немири изазвани раслојавањем друштва на богате и сиромашне. Тек, владао је мир, нису грували топови, није било нових жртава, али су се у државном организму шириле пукотине.
Понегде су, захваљујући добровољним прилозима грађана и ангажовањем Удружења ратника – подизани споменици јунацима палим за отаџбину. У државној каси није било пара за подизање споменика.
Захваљујући добровољним прилозима, из туђине су у отаџбину пренесене кости неких јунака, међу којнма су били војвода Радомир Путник и комитски војвода Војин Поповић – Вук. Добровољним прилозима народ Путнику подиже скромну гробницу на Новом гробљу, а Вуку споменик на Топличином венцу.
Добровољним прилозима грађана, Београдске општине и Удружења резервних официра и ратника на гробљанском делу Лаудановог шанца, 11. новембра 1931. године, откривен је монументални споменик браниоцима Београда, а у његовом подножју освећена је костурница у којој су похрањене кости пет хиљада палих.
Пет хиљада мртвих хероја. Пет хиљада мртвих од шеснаест хиљада бранилаца.
Остали рањени … Многи од њих-доживотни инвалиди …
По свршетку рата, у Београду ће се окупити једва педесетак бранилаца Београда.
Педесет – од шеснаест хиљада!
Нападајући Београд немачке и аустроугарске снаге имале су 9.730 мртвих и рањених.
Бранећи своју престоницу, Срби су изгубили пет хиљада војника, не рачунајући грађане који су изгубили живот за време бомбардовања.
Порушено је близу три хиљаде кућа!
Није то било у неком далеком веку, све је то било готово јуче! Још има живих бранилаца Београда.
Има живих, али нема знакова њихове борбе. Дубоки ровови у којима су груди пробадане хладним челиком већ су одавно утанкани. Чауре, меци, комади граната, поломљени бајонсти, кундаци пушака – све што је по свршетку рата и по повратку бранилаца Београда у свој град лежало разбацано по бојишту и сведочило о борби на живот и смрт – покупљено је … Учинили су то разни лиферанти који су све што се нашло претопили у гвожђе …
Тако је уништен један музеј!
Али оно што нико није могао да уништи – то су кости ратника.
Лежали су читави батаљони непријатеља у шуми на Кошутњаку, у нарадном поретку, али не онако како су изгинули. Постројили су се: цугсфирер је стао на своје место, фенрих на своје, хауптман на своје – ту су им прекрстили руке уморне од борбе, ту су заспали вечним сном …
Потом су дошли њихови другови, освајачи Београда и исписали им имена на крстачама. Исписали су и кратку историју из које се сазнаје да су вођене очајне борбе на нож и да је истина да је маршал Макензен, нападајући Београд и наилазећи на невиђени отпор бранилаца, био принуђен да од немачке Врховне команде тражи и нова појачања…
Немачка пешадија је морала на нож да отима стопу по стопу Београда. Па ипак, ни тада не би успела да освоји овај град да бугарски нож није забоден у леђа српског ратника…
Београд је пао кад су Србију напала три бајонета: немачки, аустријски и бугарски!
Резервни капетан Милутин Попадић, један од бранилаца Београда, обилазио је 1930. године гробове бранилаца и нападача и за историју оставио овај запис:
„… Оставио сам ово заборављено место окршаја, поздравио сам батаљон мртвих Немаца на Кошутњаку, с којима сам се и ја на овом месту борио на бајонет, и пошао на друго брдо до гробова другог нападача Београда. На Великом Врачару лежи, опет као на паради, један пук Аустријанаца и Мађара. Они су изгинули на разним положајима и у различито време, али у њиховим недрима лежи једна чета из 1915. Она чета је сва изгинула на Дунавском кеју. И све до скоро лежали су тамо где су изгинули. Лежали су заједно са својим противником, с нашим борцима. Покопали су их онако како су их нашли, сједињене у смрти. Онако како су се борили, груди у груди, нож на нож.
И свако ко је дошао да посети то необично гробље, био је чудно импресиониран. Видео је ратиште из 1915. године, видео је два противника сударена на живот и смрт. Чинило му се да под земљом чује клокотање митраљеза, пуцањ пушака, јаук рањеника … Изгледало му је као да су мртви и доле, под земљом, продужили да се бију и да ће битка костура непрекидно трајати …
И свак је са овог места отишао погнуте главе и испуњен пијететом. Тако је било до пре извесног времена. Али данас више није тако. Данас тамо нема ништа. Људи пролазе равнодушно, не скидају капу, не сагињу главу, не мисле више на јуначко поприште из 1915. Дошли су надлежни и уништили – историју!
Отворили су гробове и раздвојили у коштац ухваћене костуре Срба и Аустријанаца. Онда су се вратили натраг, утапкали место где је проливена крв хиљаду мртвих, запалили цигарету и отишли. И све је пало у заборав. У заборав, утолико дубље уколико су удаљенији ратници једни од других. Србе су „затворили” у Београдску тврђаву, закључали за њима троја врата и поставили три стражара да никога не пусте …
Аустријанци су однесени на Врачар.
И једно и друго гробље не изазивају више оне импресије које су изазивале доле на кланичној прузи, на разбојишту. Исцепан је тај лист историје!
А многим Београђанима се цепало срце кад су гледали шта се радило са остацима тих ратника палих пре 15 година на Дунавском кеју. Гробари су равнодушно вадили из њихових џепова војничка писма, превртали, разгледали, цепали и опет бацали у јаму …
У чутурицама аустријских војника било је још вина уточеног пре 15 година; гробари су мало сркнули, прекрстили се, и били спремни да испију до краја, али кад један од њих рече „не ваља се то” – зачепише чутурице и побацаше у јаму, па одозго два кубика земље …
Тога дана на Великом Врачару, поред историје, закопан је дубоко под земљу и један ванредан музеј! Оружје, фишеклије, меци, војничка писма, комади стврднутог хлеба у торбицама, цигарете, дуван и луле погинулих, чутурице, капе – све је то поново бачено у земљу да тамо дотрули. Читав један музеј који би будућим генерацијама приповедао о јунацима који једне ноћи изгинуше на кланичној прузи …
Пођите данас улицама Београда и потражите трагове његовог мучеништва. Нигде – ништа! Данас Београд представља једну мирољубиву варош на коју, изгледа, није био уперен ни дечји „пампурач.” И кад се будемо расписали о његовом мучеништву и херојству, странци ће нам можда узвикнути: лажете! А кад ми посегнемо за доказима – извући ћемо празну шаку …”
Тако је бранилац Београда Милутин Попадић писао о престоници петнаест година после крвавих битака.
За херојско држање у одбрани, Француска је одликовала Београд Орденом Легије части. Београд је одликован Карађорђевом звездом с мачевима и чехословачким Ратним крстом.