име: Ранко
презиме: Ковачевић
име оца: Р.
место: Дучаловићи
општина: Лучани
година рођења: 1877.
година смрти: 1949.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Учитељ, витез и рез. потпуковник
Ранко Р. Ковачевић је рођен у селу Дучаловићи (Драгачево) 1877. године, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Чачку, а учитељску школу је завршио у Ашексинцу. Учествовао је у свим ратовима од 1912—1918. године.
У први балкански рат отишао је као резервни пешадијски потпоручник и био је водник друге чете другог батаљона шестог пука Дринске дивизије другог позива. Учествовао је у одреду Ибарске војске у борбама око Новог Пазар, Пећи и Ђаковице. Као веома храбар и пожртвован у овим борбама одликован је Златном медаљом за храброст.
У другом балканском рату у истим јединицама учествује у крвавим борбама против Бугара око Књажевца и Зајечара. Затим је његов шести пешадијски пук форсирао упућен на Власину, где у крвавим борбама прса у прса око Белог камена успевају да разбију и натерају на повлачење мрског непријатеља. За то време Бугари масовно нападају на најважнији положај зван „Букова глава“ чијим би заузимањем прокрчили себи пут у унутрашњост наше земље. У најкритичнијем моменту чета којом је командово Ранко Р. Ковачевић напада Бугаре с леђа и после пуних шест часова крваве и пожртвоване борбе наша војска успева да разбије непријатеља и да га натера на повлачење с великим губицима. За ову храброст и велико пожртвовање Ранко Р. Ковачевић одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима официрског реда.
У први светски рат Ранко Р. Ковачевић ступа као резервни пешадијски поручник и командује у истој чети. Учествује у борбама око Дрине, Вишеграда, Хан-Пијеска и Власине. У сувоборској офанзиви 1914. године учествује у гоњењу разбијеног и деморалисаног непријатеља. По специјалном задатку одлази са четом у Љубовију и руши мост на Дрини. После овога произведен је у капетана и одликован Златном медаљом за храброст. Крајем 1915. године у повлачењу наше војске у борбама код Маљена бива по други пут рањен.
Крајем 1915. године пребацује се на исток ка бугарској граници где, при повлачењу, учествује у разним прихватним борбама. Најважнија борба била је при пробоју на Дреновачком вису, код Лесковца, на Пустој реци. Затим се повлачи преко Приштине, Пећи, Подгорице и Сан Ђовани ли Медуа, укрцава се на лађу и одлази у Бизерту.
По извршеној реорганизацији српске војске, Ковачевић постаје командир десетог комбинованог пука с којим се пребацује на Солунски фронт као капетан прве класе. После пробоја Солунског фронта Врховна команда га као резервног мајора шаље хитно у Цариброд и Пирот да организује прихватиште и евакуацију заробљених и интернираних Срба из Бугарске и за што брже успостављање српске власти. По завршеним пословима демобилисан је крајем марта 1919. године и упућен на своју редовну дужност – српског народног учитеља.
Учитељ Ранко Р. Ковачевић одликован је, поред Карађорђеве звезде са мачевима, три пута Златном медаљом за храброст, Златном медаљом за ревносну службу а у миру за културно-просветни рад Орденом „Светог Саве“ четвртог реда и Орденом Југословенске круне четвртог реда.
У априлу 1941. године, пред други светски рат, мобилисан је као резервни потпуковник у 64. години. На положајима код Скопља заробили су га Немци и спровели у логор у Немачкој, одакле је као тежак болесник пуштен кући. После тога живео је у Крагујевцу у кругу своје породице. Умро је 1949. године, мирне савести јер се одужио отаџбини и српском народу и као народни учитељ и као ратник у ратовима за ослобођење и уједињење.
