име: Петроније
презиме: Марковић
име оца: Радован Ђурђевић
место: село Младеновац
општина: Младеновац
година рођења: 1890.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ПРЕКО САВЕ И НАТРАГ
Петроније Марковић из села Младеновца, Радована Ђурђевића син, а мајка се звала Бојана. Рођен сам 17. маја 1890. године. Што ја Марковић, а отац Ђурђевић? Ево како.
Био један чича који је први дошо овде и осново село, он се звао Иван. Он је имо четири сина: Станоја, Радоја, Драгоја и Ђурђа. Ђурђе је био мезимац. А чича је имо дуката за три поле покровца. И имо је жену, другу, из Друговца. И она имала ћерку. А он раскрчи у неком трњаку да га нико не види па разастре дукате да суши, убуђали се. И лего па заспо. А жена му дошла па нагрнула мало дуката на кецељу. А он кад усто видо: крњо ћоше. Нема дуката! Он се сетио па каже: “Уједе ме куца”. Позове синове да дели дукате. Позове у своју колибу. Дошли три сина, а тај Ђурђе што ми дође прадеда, није тео да дође. Али чича волео сина мезимца и није тео овима да да дукате, а није ни имо де да сакрије, он узме па закопа… А кад сам се ја родио – парохија је била Влашка – па нису отишли у Влашку него отишли на Спасовдан у Кораћицу да ме крсте. И у Кораћици ме, на литији, кум крстио и отац навео овако: “Пиши на његовога деду Марка, Ђурђевог сина.” Поп напише Марковић… Кад сам се позво у војску, нико није знао ко је Петроније Марковић. Отац умро, ником није казо, тео све да преведе нас мушкарце на Марковић. Прошло то, и ови наставили после поново оно раније презиме – Ђурђевић, а ја Марковић. Због ти дуката, које нико још није нашо ни ископо. Отац мој никад није опростио то свом деди Ђурђу: “Што је он, каже мене оставио сирома човека.“ Ето, тако је то ишло.
Завршио сам основну школу, овде у селу Младеновац, ту сам посто и ту осто као сељак.
ТРЕЋИ КОЊИЧКИ ПУК
Позват сам у војску 25.марта 1913. године. Одемо у Тополу, у Трећи коњички пук Коњичке дивизије. Ту сам први таин примио. Одело смо ту примили. Све смо добили што следује војнику, само нисмо имали оружје. Десет дана били смо у Тополи па добисмо покрет за Ниш, де су биле касарне и штале Трећег коњичког пука. Одемо до Младеновца, седнемо у воз па у Ниш.
У Нишу смо имали обуку, с коњима и пешачку на Градском пољу.
Наш Трећи пук славио је Ђурђевдан, 23. априла, па смо вршили параду. Били су присутни краљ Петар и кнез Арсен, генерал, он је био командант наше дивизије. Имало више официра, имало гостију. Кад смо извршили параду, добили смо ручак и поседали поред касарне да ручамо, пошто није имало трпезарије. Ту је наишао краљ Петар матори и каже – војник устаје, ђипа војска како наилази, он: “Седи, седи, седи. Не устај, седи и ручај.” Прође краљ тако поред нас о ручку.
Кад смо завршили ручак, Арсен је усто, командант наше дивизије коњичке, и он увати брата – краља Петра за руку, да поведе краљ коло. А ми смо имали војну музику дивизиску. Груну музика, направи се коло. Води Краљ коло, уватише се официри и војници, али краљ Петар је казо: да сваки војник поигра до њега, да се увати за руку његову. Тако сам и ја поигро до краља и уватио краља за руку.
И кад смо одиграли то коло, краљ је осто са нама. Давали су вина, имало је свега. Ми се сви помешасмо, ко оће игра. Краљ Петар обучен у грађанско одело, већ старији човек био, а Арсен био у генералској униформи и изгледо је млађи и вишљи. Они су мало личили један на другог.
Прође пуковска слава и опет смо вршили обуку на Градском пољу. У Нишу цела Коњичка дивизија смештена. Била је ту и артиљерија, и хаубица. То је већ лето Девесто тринајсте године.
БУГАРИН УДАРИО МУЧКИ
Једнога дана – мобилизација. Бугарин ударио мучки. И војска из Ниша сва се креће. Иде на положај, иде у рат. А ми регрути нисмо имали коње и нисмо могли да идемо. А ни пешачку обуку нисмо били завршили, а камоли коњичку. Правило је: сваки онај који се пусти из кадра мора да има свога коња и прибор, и кад падне та мобилизација, ко што је пала – само да прима карабин и сабљу. Резервна и кадровска војска оде на границу, на положај, води се борба, а ми регрути останемо ту, у Нишу. Ми вршимо стражу по граду, по целим Нишу, и на брду Винику – ту је био магацин барута, и ту смо ми регрути узели стражу. А изашли смо у штале да боравимо док су вођене борбе са Бугарима, спремили смо наше касарне за рањенике.
Једнога дана стигне наређење да идемо и ми регрути у рат. А пушака нисмо имали дотле. Карабина није имало довољно. А ту је било заплењеног турског оружја, и примимо турске пушке. Целу ноћ давали нам и наоружамо се и ми регрути. Били смо под оружјем три дана, спремни за покрет.
Добијемо ми наређење – наш командант над регрутима сад је мајор Дробњак, родом од Рипња, замењује генерала Арсена који је отишо на фронт – добијемо друго наређење: да се не крећемо нигде. Одбили наши Бугаре, почистили Бугаре, али још се не враћају, те ми регрути и даље вршимо дужност по граду и по касарни.
Заврши се рат са Бугарима, сад је демобилизација резерве. Нису рањеници пристигли, те се ми вратимо у касарне да боравимо. Али Трећи коњички пук осто у Скопљу, па и ми регрути из Ниша идемо за Скопље.
У Скопљу били смо на биваку ниже железничке станице целог септембра тринајсте године. Примисмо ми ту коње, резерва отишла кући. Ти коњи су враћени из рата па су били изнурени. Имало и рањени; марвени доктори су превијали, лечили те коње.
ДЕСТВУЈУ АРНАУТИ
Добисмо једног дана саопштење да су Арнаути у Охриду извршили напад на нашу војску и заробили прву чету Шеснајстог пешачког пука. И ми – што брже. Од коњице ми тада нисмо имали бржу војску. Кренуо се један ескадрон, само из нашег пука. Командант ескадрона био генерала Боже Јанковића син – Милојко Јанковић. Мој врсник, а већ капетан прве класе!
Путујемо возом до Велеса. Па из воза, са коњима, идемо преко Бабуне планине. Па преко Овчег поља, па преко Прилепа и Битоља према Охриду. Стигнемо близу Ресна. И нисмо смели даље, мало нас, свега сто дваес војника. Друге војске још нема. Командир нас сврати у једну шуму поред пута те преноћимо у шуми. Наоружани смо прописно: имамо и карабине, и бомбе, и сабље. Постави командир стражу на друму. Али одозго од Струге види се нека војска, иде нама и разастрела заставу. Ми са севера, а они са југа. То је био Једанајсти пук Шумадинске дивизије, он још није био демобилисан. Иде ка нама. Напред са колима војним један пуковник, а за њим сва пешадија. И кад је дошо близу нама, командир нас изведе из шуме и постави у две врсте за поздрав. Изађе пред тог пуковника и рапортира да смо целу ноћ били овде и да нисмо ништа приметили. А тај пуковник преузе команду и над нашим ескадроном и нареди да ми с коњима одмакнемо од њи за један километар за извиђање на том правцу.
Ми потерасмо коње касом, и кад смо измакли тај километар (ишли смо мал узбрдо па пођемо низбрдо), оно Арнаути препуцаше на нас. Па кад смо избили на гребен иза Ресна идући према Охриду, опет они прекрштају куршумима по нама. Пођемо низбрдо, у поретку за борбу. И ту Арнаути опазе нас и опет почну да дествују. Ми се склонимо некако у једну јаругу, нисмо имали жртава. Е, сад тај командант пука разви пешадију, видимо ми: пешадија иде лево, иде десно од шуме, опкољава. А кад поче да дествује наша артилерија, Арнаути побегоше, више не пуцају. Али командант види да они бежу гор, и нареди да ми у касу јуримо и претечемо Арнауте да не би пребегли у Албанију. Ударисмо преко неки винограда, а Арнаути опет дествују. А ми сјашимо за борбу пешке. Ја сам био трећа нумера – ми се тако разбрајамо: први, други, трећи, четврти – не разбрајам се, него држим сви четири коња, а они залегну и пуцају. Води се ту борба скоро до увече. Ја коње држим, сјашио сам, тамо даље, у заклону. И већ кад ће сунце да зађе, видимо како претрчавају, пресецају за тамо изнад језера, али ми пресецамо да не може да прође он тамо. И у том паде мрак. Па како смо ми променили положај, а није јављено артилерији, они мислили да смо ми Арнаути. И обрну да бацају овамо гранате, гађају нас! Паде једна граната, паде друга ближе, а ми бежи по некој дољи. Нисам одмако ни педесет метара од оног места де сам држо коње, оно баш онде паде граната. Бежимо према нашој пешадији. Била грешка, те командант испади зелену ракетлу.
Сретнемо пешадију, Прву чету, она иде пасом, беру грожђе и тако то.
Дођемо у састав те пешадије, разапнемо шаторе да преноћимо, неки пале ватру. Кад, Арнаути из једне шуме припуцаше и убише нам човека. Опет ми развијај се за борбу, опет артилерија започе да баца гранате.
Таман се то смирило, било је око пола ноћи, оно наредник један завика:
“Данка! Данка! Излази напред!” Ја изађем, моја кобила звала се Данка. Одем пред наредника.
“Ево ти ово”, каже, “ова депеша, идеш да вратиш ону чету што је заостала, прети јој опасност! Опрезно, и по цену живота да стигнеш!”
Па де баш мене нађе! Нит знам пута, нит знам де су Арнаути! Ајд, упутим се ја, знам да сам прешо једну реку. Пређо преко те реке, и тумарај, тумарај и право код тог командира пешадије. Он човек лежи поред ватре, спава, стражар стоји, постављена стража тамо још даље, осигурање. Предам ја њему то. И останем ту до јутра.
Ујутру пођем у састав мом ескадрону. Они појашили коње, артилерија креће, пешадија креће, сви – нама команда иста: Напред! Потерасмо коње касом. Оно иде отуд из Охрида народ, развила се застава, вичу отуд: “Живела Србија!” И ту испричају нам како бегају од Арнаута.
Стигнемо ми у Охрид, вратимо онај народ са нама. Шта се десило: поватали Арнаути српске војнике на спавању, целу чету, разоружали и поскидали голе, само у гаћама остали војници. Ко се побунио добио куршум у чело. Узели им оружје, узели све, А ту је већ раније била остала једна чета Шеснајстог пука Моравске дивизије. Па како није било касарне, него по два-три војника распоређено по кућама, Арнаути одједаред упали.
Стигоше наше јединице у Охрид – пешадија, артилерија и ми коњаници.
Е ту сам гледо… видо сам како се убија човек. Наша пешадија зашла по кућама, претресала, кога су где нашли не знам, патрола извела једног Арнаутина са сином, био обучен у чојано одело, богат сигурно. Било је око осам сати ујутру. Воде их, а отац Шиптар виче: “Аман-аман! Аман-аман!” Везани оним њиним појасом један за другог.
Наредник командова: “Боди!” – војници бајонетима, и они понадаше обојица. То је за мене био ужас, побише људе. Јер, да су они криви, они би, ја бар тако мислим, они би побегли.
СИЛАЖЕЊЕ ДУПЕЋКИ
Е, сад ми пођемо да идемо ка Албанији, идемо за Стругу. Прођемо Стругу па идемо ка Ћуркусу. Мене одредили да идем десно, са том четом пешадије, да будем њима ордонанс. Скренемо десно узбрдо па смо ишли цео дан узбрдо, ми коњаници. А пешадија иде равницом, доле, не знам куд иде артилерија и остала пешадија, ми смо као претходница. Стигнемо тамо де треба, увати нас мрак. Ја сам узбрдо водио коња командиру.
Командир чете написа извештај према лампи батеријској, даде ми да понесем, пружи руку и рече: “Овуда, правац. Ово ти је правац.”
Ја с коњем упутим се натраг. Нисам ишо ни двеста метара, поче низбрдица. Водим коња, коњ иде за мном па да ме прегази. Низбрдица велика. Силазим и чучим, а кобила да ми се попне на рамена. И она чучила кад силазимо. Сиђем некако у јаругу па јаругом ајд, ајд, пробијај се. Час наиђем на дивље гуске, час на трње. А ноћ, не видиш прст пред оком. Тек – чујем неки глас. Не види се ко је и где је. Станем ја. А он по оном мраку богорада: “… дете ти… Мајко, што ме роди!“ Аја викнем: “Е-еј, који си ти?” А он отуд: „А који си тииии?“ Кажем да сам ордонанс чете, а он ме пита где је та чета и псује све до бога. И састанемо се ту. Да он мени акт, дам ја њему. И док стигнем натраг – свануће. Целу ноћ сам ишо кроз трње и преко брда. Погледам ја – немам на панталонама тура. Остао на трњу, на камењима кад сам се сузуљавао оно. А кобила сва крвава на сапима.То је због силажења дупећки. Јавим се командиру:
“Гос-капетане, ја сам био ордонанс, дошо сам овде. Силазио сам низбрдо по ноћи и ево: тура немам, а кобила крвава.”
Погледа ои кобилу и каже:
“Не иди више.”
Били смо ту код Ћуркуса четири дана док није дошла пешадија – граничари да преузму границу на чување па смо се повукли у Охрид.
ВЕЛИКИ УЖАС
У Охриду будемо у биваку са пешадијом и артилеријом једно десетину дана.
Дођу сељаци код нас из једног села идући ка Дебру и жалу се команданту пуковнику да њи Арнаути нападају и бију. То су Македонци сељаци.
Одреди нас командант да идемо ми са коњима да то извидимо. Кад смо стигли у то село, ми са југа, а пешадија из Дебра са севера. Опколимо село. Пешадија претреса село и купи бунтовнике, везује их оним њиним појасима. Покупи и повеже, покупи и повеже – све двојицу по двојицу, тако за једно тријестину њи и више. Али један запали да бега! Арнаутин. А један регрут од наши нанишани и убије га. А они се моле да командант њи пусти. А тај командант Шеснајстог пука вели њима: “Идете ви за Охрид, вас ће тамо команда да пусти.” А овамо каже једним нареднику: “Терај то команданту јаруге.”
За мене је и то био велики ужас. То је било октобра девесто тринајсте године.
РЕГРУТОВАЊЕ И РАТ
Вратимо се из Охрида преко Битоља за Скопље, у новембру тринајсте, па смо презимили у Скопљу. Боравили смо по кућама. И пук се с коњима врати у Ниш, у своје касарне и штале, баш уочи Ђурђевдана.
А мене и једног потпоручника, Петра Ђорђевића из Београда, одреде да идемо у регрутну комисију по селима од Ристовца до Куманова и од Бујановца до Прешева.
Радили смо у комисији до Петровдана па сам ја дошо кући пет дана на осуство. Четрнајсте године било, Комисију сам оставио у манастиру светог Николе, она тамо заседала.
Кад сам се вратио од куће, ја комисију нађем у Бујановцу. Прешли смо у Прешево и ту били два-три дана. Стиже наредба – објавио Шваба нама рат!
Потпоручник и ја одма с коњима за Скопље.
Из Скопља – утоваримо коње и ми седнемо у воз па за Ниш.
Стигнемо у наш пук. У јединици само пишту тоцила – оштру наши сабље. Ту се обучемо, све ново: и одело, и чизме. Само мамузе, карабине и што од оружја имамо задржали смо.
Ту се спрема и за долазак резерве.
Прича се све то нама како је Шваба ударио. Ми смо то примили дисциплински, војска, нема ту говора. Ту се наоружамо за недељу дана, појашимо коње, развисмо заставу нашег Трећег пука и – правац Смедерево. Напред иде командант пука Никола Цоловић, потпуковник.
Стигнемо у Велико Орашје код Велике Плане. Ту смо били три дана, чекамо резервисте из Крагујевца, из Београда. Из Великог Орашја одемо у Малу Крсну и ту останемо скоро до Преображења, близу месец дана. Наш пук био у Малој Крсни, а цела дивизија у Гроцки и Смедереву.
Поче да бије Шваба топовима наше положаје, бије, бије, али ови наши ниједну гранату да бацу. Ниједну! Наши вребају да виде Швабу по шрапнелима, неће да бацају онако. Не пуца наша војска, чека њин напад преко Дунава.
Кад једне ноћи узбуна: “Устај, устај, устај!” Ми се обучемо и спремимо. Шта је? Прешо Шваба у Србију преко Дрине, преко Саве и оће преко Дунава. Ми брже! Кренемо се правце Шабац. Осванемо у Селевцу, па из Селевца у Младеновац, ту био ручак. И одма покрет – јуримо ми усиљено – преноћиште у Венчанима. Ту смо ноћили у једним чаиру, имало сена довољно. Сутрадан идемо према Убу. Бежи народ отуд гомилама. Бежи испред Шваба, бежи од фронта. И ту у ливади, испод једног бреста, нађемо дете у повоју, остављено, плаче. Наш поручник нареди да се дете узме. И да га једној старијој жени иза Уба.
А ми заноћимо не знам у ком селу, али близу положаја, чује се борба, пуцњава.
ВОЈСКА ИЗА ВОЈСКЕ
Трећи дан – идемо у борбу. Ми смо наишли на Швабу код села Бела Река. Иде отуд Шваба у гомилама. Шваба развио барјаке у пичку материну, узела се маса једна, певају. А наш командант Никола Цоловић, уведе цео Трећи кољички пук у један сељачки сокак и набије нас у трње. У један густиш велики. Сакријемо се ту. А Шваба све ближе, иде нама. Не иду у строју, гомилама иду. Друмом иду. А од нас до тог друма даљина за двестак метара. Командант нареди Јовану Швабићу из Тополе, командиру митраљеског оделења, да постави митраљезе кроз трње. На десет метара један од другог. (Са нама било митраљеско оделење, четири свега). И нареди командант да пустимо да нас прођу Швабе. И кад су наишле Швабе и прошле за сто метара, митраљези ду-ду-ду-ду, ду-ду-ду-ду… Тада сам био на три метра од митраљеза, на коњима смо били сви, карабини запети, и застава – све чека тренутак. А ни пуцањ није се чуо, само чује се дудњава митраљеза. То је попадало, попадало – на гомиле мртви Шваба! Кад су чуле оне њине трупе позади, оне почеше да се распоређују. Митраљези и њи срубе до земље, побију, побију. Али развише се они за борбу и кад су почели они да дествују, ми смо се повукли једно песто метара – опет кроз трњаке и шумарке. И кад су стигли до оне гомиле мртвих њини војника, а они, без команде – одједаред у бекство.
Ту је сад, по моме мишљењу, грешку учинио потпуковник Никола Цоловић, што нико на свету не може да је исправи и накнади. Ево како. Он нареди: “Пук, на јуриш!” За њима, па за њима јуриш на Дрину и до зване Црне Баре.
Он је добро знао да за нама нема никакво обезбеђење, јер војска наша била је чак у Ваљеву. На Сави је био само наш трећи позив, и то у сељачким оделу и ремником од узице. Дочекаше нас Швабе и ударише са три стране. Затрли су наш пук са целом спремом, која је била у најбољем стању. Побише и поробише. Нисмо дошли до Дрине, нисмо. Швабе су с вољом убијали наше војнике. И коње заробљавали, пошто смо ми остајали у позадини њине војске. Војска иза војске! Тада наш пук ни пола се није вратио, склопише Швабе са сви страна.
А ја се сакријем, да не западнем у ропство, у једну шталу. Ја уђем у шталу да вежем коња и видим: још два коња остављена. А неко ме зове са тавана: “Ајде овамо!” Попнем се горе и видим: један војник из Рабровца, познавали смо се. И договарамо се ту како ћемо… Кад је било предвече, Швабе иду од Цера путом, подигли ми цреп и гледамо. А пут је водио – нема сто метара од нас. И улазу Швабе у авлију, заватају воду. Народ побего. Једна група њини војника увишла па из подрума изнели буренце ракије и сипају у чутурице. А један дође на бунар, напи се воде, напуни чутурицу водом, наби нож на пушку и пође од зграде до зграде. Па дође до штале. Чујемо – развали врата. И кад виде коње, седла, сабље, он викну: „Хало, хало, хало!“ Они његови дотрчаше отуд, изведоше коње. А ја побегнем на супротну страну штале, скочим кроз онај прозор кроз који избацују ђубре па одма иза штале у коприве. Коприве велике, до гуше. И чујем, уватише онога из Рабровца и отераше га. Ја у коприви, а Швабе јуре гуске, јуре праце, па и они неће у коприве! Ма нисам био ни тријес метара од Шваба! А карабин ми осто на тавану.
Уто наша батерија осетила Швабе па баца гранате, гађа Швабе суикс гранатама. А имало пуно Шваба на сокаку. Они брже лупај нешто, крши, прави утврђења. Шрапнеле баца близу њи наша граната. Одма до коприва био један орај гранат, а ја, чим груне, испаднем из коприва па иза дебла ораја се заклоним од шрапнела.
Поче мрак да се вата, а одма иза штале иде једна речица. Пређем преко те речице, и ту има једна башта заграђена врљикама, па има пало суво трње, ту се завучем и ту ноћим.
У СЕЉАЧКОМ ОДЕЛУ
Сутрадан изиђем ја, ништа – тишина. Иду Швабе са Цера, иду овде-онде. Видим ја: Швабе! Помислим да се вратим да узмем са штале карабин. Али одно је онај Шваба карабин, чим је заробио оног мог друга. И видим – иду Швабе овамо. Ја у конопље. Високе конопље у вр’ човека. Утиша се, нема ништа да се чује. А ја гладан. То је август месец, око Преображења. У воћњаку видим узреле шљиве. Наједем се шљива. А нигде живе душе, нашег народа, побегло све. Сиђем доле у једну авлију. Кад је било предвече, јуре неке две жене говеда. А ја упитам:
“Има л’ дегод Шваба?”
“Ја шта, каже, “ето њи на сокаку.” А то је село Бела Река. И ја замолим да ми даду неко сељачко одело. Једна од њи упаде у зграду и избаци отуд кошуљу, гаће, опанке, чарапе, гуњ, чакшире и шубару.
“Иди, каже, у шталу па се обучи.”
Отидем у шталу па се обучем, а узмем мој копоран, – шињел јер већ отишо на коњу – па завијем у њега и чизме, и панталоне, и капу, и мамузе. Само из тог одела извадим нож, иглу и сат. Савијем одело у копоран па турим на таван једне пушнице што суши шљиве. Нагурам и нека дрва да се то одело не види. Сад сам обучен у изношено сељачко одело, сад се крећем слободно.
Сиђем у село до оног места де је остала наша комора, – муниција, санитетске и пуковске ствари. Пет кола – десет коња упрегнуто било. Ту је мало поузбрдо, туда се излази на друм који води од Шапца за Цер. Побијено сви десет коња! Швабе побиле. Само по један куршум пуцали им. Нису у чело, него онако преко. Један куршум убије два коња. Сви десет су тако побијени! Коњ кад гине он клекне на колена, а на задњим ногама стоји и бори се с душом – они су тако изгинули. Десет мртви коња, сваки упрегнут пао! А ствари са кола разбацане…
Изађем на онај пут што иде ка Швабама и Церу планини. На раскршћу наиђем на човека – седи један старији човек, сељак. Причам ја њему да сам војник и питам да останем са овим сељачким оделом као његов син. А он ће рећи мени:
“Сад су, малопре, Швабе отерале мојега сина.”
Куд ћу, ја се вратим натраг. Пођем истим путом. То је било предвече, шестог августа, баш уочи Преображења. Чује се борба на Церу. Води се борба. А грми, оће киша. А ја упаднем у једну авлију да се склоним од кише и да ноћим. Једна жена беше у авлији, а њен свекар наго се на врата од куће. И ја причам да сам војник и да сам променио одело да ме не заробу. А она се обрте па каже:
“Бабо, овај војник пита да преноћи код нас.” А он скочи: „Тај”, каже, “издо краља, мајку му јебем издајничку!” Па довати један чабрењак и појури ме. Ја испадо на капију, а он удари преко капије и сломи једну пречагу на капији:
“Да ти јебем срце кукавичко и издајничко!”
Видла ме једна стара жена преко пута, па ме зовну: “Дођи овамо.”
Грми и сева, и чим сам ушо у кућу, киша удари велика. И ноћим ту код те старице. Борбе се воде на Церу, чује се пуцњава. Пробудим се у дванајс сати ноћи – исто: борба, борба. Кад је било у свануће, не чује се борба, утишало се. А киша сву ноћ падала па земљу однела!
Ујутру се упутим истим путом откуда смо и долазили као војска. Видим: два трага отишла у правцу куд ја идем. Два трага швапски цокула. Оне су кратке и широке, познајем швапске цокуле. Изгуби се и тај траг. Идем ја, идем. Кад уз једно брданце, оно иде отуд један сељак. Старији човек. Кажем се:
“Чико, ја сам војник, променио сам одело. Има л’ Шваба?”
А он ми вели:
“Обилазио сам кукуруз и видим свуд страже, и горе на друму. Иди”, каже, “тако како идеш у тим оделу и немој да се осврћеш нигде. Иди право и прођи поред њи, и прећи ћеш.”
И тачно! Идем ја, они поред друма, Швабе, све један до другог, пешаци с пушкама. А ја идем поред њи и не обазирем се, онако у старом сељачком оделу, и одем поред њи. Неки седи, неки лежи, али сви са пушкама. Прођем тамо.
ПОЗНАЈЕМ ЈА ЧИЈИ СУ КОЊИ
Кад, иду, отуд једна група Цигана. Бежу овамо према мени.
“Где бегате ви?”
“Имамо у авлијама нашим неки коња, не знамо чији су коњи.”
“Ајде”, реко, “познајем ја чији су коњи”, па вратим Цигане. Тамо, у њиној авлији, има дваес грла. Неки са седлима и уздама, а неки са амовима. Ту ноћ просула се велика киша, а Швабе биле везале коње за коље, и коњи почупају коље и побегну са свом спремом у ту циганску авлију. А на једној официрској кобили била узда. Завиличим кобилу и појашим.
И пођем ја ка нашима опет тамо. Пођем путом и сви коњи за мном. Сами иду. Али магла, магла… Кад погледам ја, на једној промаји – иде човек с коњем тамо поред забрана. Погледам на другу страну – и тамо иде човек поред забрана. А један коњаник мало испред… Видим: сабља на коњу и војник са чакширама и опанцима. То је патрола била наша! Четврти пук није добио одело. И ближе, ближе, видим – то је један наредник из Сопота, познавали смо се. Стао он, стао ја, стали иза мене они коњи. Питам га шта је и како је. Он каже да је на фронту тако и тако, и да се не плашим ништа: “Иди слободно.” Питам њега за мој Трећи пук. Каже не зна, он је из Четвртог пука.
И поведе ме тамо. Ту се састанем са мојим сељацима, ту Миливоје Радосављевић, Драгољуб Станкић, Љубомир Петровић и Драгољуб Петровић, нађем и Уроша Боба. Испричам ја шта је било. И дође један поручник и узе ми кобилу. А оне коње поватали војници оног наредника из Сопота, скидају са њи коме шта треба. Ја опет питам где је мој пук. Ето га, рекоше, тамо иза брда.
ОСТАТАК ТРЕЋЕГ ПУКА
Пређем пешке преко брда и нађем тамо водног официра, капетана друге класе Милана Анђелковиђа, и једно дваестак војника и коња. Полегали у једној стрњики. А ја се јавим команданту Цоловићу, онако у сељачком оделу. Причам ја да сам војник тај и тај и да сам видо у селу Бела Река побијене коње, поломљена санитетска кола и комору, и да има још једна кола и разбацана архива. Слуша он, слуша, па ми овако каже:
“Даћу ти још једног војника да се и он свуче у сељачко одело и да идете код те коморе, да нађете и да ми донесете те и те документе.”
А ја му говорим да је била плаовита киша и да то не може да се нађе, да је све то пропало. А мој водник Милан предложи једног Јовановића из Вишњице и каплара Живана Русалића.
И пошаљу ту двојицу да нађу та поверљива документа. Пробију се они тамо, нашли и донели. Каплару Русалићу командант да за поднаредника, а оним војнику за каплара.
Прикупљо се ту наш Трећи пук, не знам ни да л’ нас је четвртина имало. Те дође да нас попуни други позив, зрели људи. Ту смо били недељу дана, то се Мишар поље зове. Али ту где смо ми и где је кујна имало је дрвета.
Једног дана, за време церске офанзиве, док смо примали ручак, граната потегне кроз дрвета, па поред реда војника и удари у казан! Упадне усред казана! А кувар на леђа! А казан сав прско. А ја тек био примио ручак у порцију, а граната на нас. Ја нит да проспем, нит да једем. Нит да носим. А огладнели. Провалила казан, али није есплодирала. А видео сам пре тога луфтбалон, извиђао и дао податке. И онај гађао тачно.
И сад ми пођемо напред поново. У борбу.
Када смо одбили Швабе, дођемо у оно село и узмем моје одело, нађем га де сам и оставио. Потукли смо Швабе, и гонили. Коњица је прва стигла у село Глушци у Мачви. И ту, у црквеној авлији, наиђемо на ужас: Швабе обесиле две девојке, пошто су их силовали. Обесили их за дрвета, расек ли им дојке и руке проденули унакрс.
И истерали смо Швабе из наше Србије.
После те офанзиве останемо на биваку у једним забрану званим Куркелић, то је у Мачви. Одмарали смо се и опорављали, и ми и коњи.
КАПЛАР ЖИВАН РУСАЛИЋ
И ту исприча нам каплар Живан како се враћао у непријатељску позадину.
Кад смо се, каже, оно ми прикупљали, сазна се и за пропас пуковске архиве код села Бела Река. И командант пука Никола Цоловић тражи: Није л’ мајка родила јунака… да иде у непријатељску позадину да спасе поверљива акта? Јавимо се, каже, ја и Љубомир Јовановић.
Оставимо ми, каже, коње у ескадрону и у селу Двориште обучемо се у неко изношено сељачко одело. И предвече, каже, упутимо се тамо. Провлакали се кроз неки трњак и прођу кроз швапске ровове. Па ишли кроз кукурузе, ишли, и дођу, каже, у село Бела Река. Али, ту њи примети један аустријски официр и пита – ко су и шта су. А они ће њему: “Дођосмо”, каже, “да се жалимо на српску војску. Све су нам, каже, отели и однели.”
Официр то њима није верово па стави обојицу под стражу. А наиђе, каже, уто и њин доктор па ће да упита што они нису у војски. А тај Живан се снађе:
“Мени је”,каже, “доктор реко да сам шкарт.” А тај доктор га одмери од пете до главе, па ће да каже:
“Ти здраво као коњ, а твоја доктор зна као магарац.” А Љубомир рекне да је болестан од јевтике.
И каже, проведу ту ноћ прд стражом. Кад је било сутрадан, нареду им да укопавају убијене коње и војнике, са сељацима из тог села. И тако они, каже, дођу до они кола де су побијени коњи и растурена пуковска архива. Узму ти они крадом та поверљива акта и гурну у недра – један једну, други другу књигу.
Кад је било ноћ, каже, нису успели да побегну. Јака стража, а Маџар само ври.
Е, сутрадан потерају њи двојицу и још неке сељаке, каже, да копају ровове на Радовашничком вису. А они ти лепо, кад су дошли до једног кукуруза према некој шуми, побежи!А спроводници пуцај, па пуцај у онај кукуруз… Бежали они тако, бежали, и сакрију се, каже, у једно гробље. Кад је дошла ноћ, они, каже, полако, полако и прођу кроз непријатељски фронт, дођу овамо.
И предали лично команданту Цоловићу те поверљиве књиге. Живану дао за поднаредника, а Љубомира превео у чин каплара. И медаље за храброст добили.
ПРЕКО САВЕ И НАТРАГ
Једног дана одреду мог водника поручника Радомира Кидришевића из Чумића, и ја с њим, да идемо да крокирамо пут од штаба дивизије до зване Скеле на Сави, према Купинову у Срему. Да дивизија прође туда до Скеле, да се изврши прелаз у Срем, и то ноћу. Извидимо ми то.
После два дана, кад се војска спремила за покрет, ми смо позвати ко путовође те војске. Ноћу – покрет! Нас двојица јашимо напред, а за нама иде генерал са једним малим аутомобилом, са упаљеним светлом. Успут је заустављао и викао на поручника:
“Колико још има па да се скрене на тај пут?” А поручник одговара:
“Још мало, још мало”. А на мене виче: “Где то беше да се сврати?” Ја му говорим: “Има још да се иде.” Он је писо оне знаке, а ја сам запамтио терен и једно дрво где се скреће. “Е овде,” реко, “сад скрећемо.” И он даде знак за скретање. Успут поручник мени: “Ако буде погрешно, убићу те пиштољом, па после ћу убити сам себе.”
Стигнемо на обалу Саве, код Скеле према Купинову. Постављамо понтоне ту ноћ и другу ноћ, и ујутру пређемо преко Саве. И одемо тамо некуд. Ту је један мој сељак погино чим смо прешли Саву – Ђура Симић из села Младеновца. Наишо куршум и убио га… И кренемо сада преко Купинова. Па после даље, ишли смо правац Фрушкој гори. Водили смо борбе једно дан-два, било јурење Швабе, ми смо коњичка дивизија.
Тада стигне наређење да се одма оступи, да се одма вратимо натраг!
Вратимо се натраг преко Саве, јер Шваба прешо преко Дрине из Босне и стиго чак до Горњег Милановца. И ми за ноћ вратимо се преко Саве. Па кад је било јутро, пошто смо прешли сви за невида, подигосмо понтоне. Али два коњаника били заостали, залутали негде, и јашу коње одуд и отуд поред обале са оне стране Саве, а официри пиштаљкама: “Сечи реку! С коњима сечи!” И запливају коњи и пренесу војнике овамо.
И ми правац за Космај.
Сва је наша војска ишла усиљеним маршом за Космај, Венчац и Букуљу, а Швабе за нама.
Стигнемо на Космај. Ту се и наша коњица уфронти. И ту буду борбе на Космају, очајне борбе.
И ми потерамо Швабе са Космаја. Били смо једна бригада, а једна бригада ишла отуд од Смедерева, од Младеновца. И сад ми потискујемо Швабе према Београду.
ОД КОСМАЈА ДО БЕОГРАДА
Када смо скинули Швабе са Космаја и потерали са Варовнице, где је трећи позив посебно одликован, ми, Коњичка дивизија, ишли смо испред целе наше војске, од Космаја па до Конатице. Ми смо Швабе са коњима јурили, и тек у Конатици се зауставили. Ту – сјаши и залегни – борба пешке. И кад распали по нама митраљез швапски са цркве у Конатици! Бије са кубета цркве па само трешти. Срећом, имамо ми нашу коњичку батерију. Дај брже топ! И кад нишанџија прописно нанишани, он допузи до свог командира:
“Госн-поручниче, ја не могу… на цркву!”
А тај поручник за тренутак застаде, ништа не рече нишанџији. Само спусти двоглед из руку, приђе код топа, прекрсти се и цимну канап за опаљивање. Топ опали и растури кубе. Али само десет-петнајс минута да нам није стигла пешадија, наш Седми пук, они би нас поробили. Те ту опет потиснемо Швабе, и они се дају у бекство… Свратисмо нас неколико са командиром начас у ту порушену цркву у Конатици. И видимо – пуна црква мртви Шваба.
И одатле смо јурили ми са коњима за Швабом све до вечери.
Ми заноћимо у Великој Моштаници, а они у Железнику. Изјутра ми у Железнику, они из Железника беже у Макиш. Чим се помоли наша извидница, они бију по њима. Бију отуд пушчаном муницијом. А тај командант Цоловић ушао међу војнике, узео корбач:
“Не сажињи главу! Не сажињи главу! Ко зна кад је метак прошао.”
А ето га иде наш извиђач отуд у галопу:
“Гос-потпуковниче, непријатељ се налази на толико и толико удаљености”, на неком малом растојању. А он не верује па устрча уз то брдо коњем. И кад се уверио, он у галопу отуд. Заустави коња, усправи се у седлу и командова:
“Сабље вади! Пук на јуриш!” Командири пренесоше команду по ескадронима. Повадисмо сабље па напред! Коњичка батерија за нама у потиљак, у галоп. Тада сам видео како се топови преврћу, у том галопу: час цев доле а точкови горе, па опет на точкове… Ми јуриш у Макиш поље са голим сабљама. Шваба баца оружје и диже руке увис. Прво се ту измешасмо. Па се после издвојимо из тог лома, али Швабе са брда Жаркова почеше да дејствују на нас. Паде команда: “За борбу пешке сјаши!” И за два минута, само за два минута наши поставише топове! Обртоше цеви тамо – и команда: “На хиљаду метара разорном! Брза паљба!” Удри и ми, коњица, из пушака. А ту поред мене ранише зрном двојицу – један из Ковачевца, а други био из Смедерева. Ко погибе – погибе, заробисмо Швабе у новом јуришу.
Са заробљеницима вратимо се у Железник. Ту смо пребројали: седам стотина заробљеника, све Маџара.
Тек нешто поче да бије по нама из Саве: фијууу-буу! Фијууу-буу! Оклопни чамци што иду Савом, монитори! Те избегнемо ми са коњима иза брда.
Увече стиже пешадија наша и смени коњанике. И ми с коњима ноћимо у Железнику.
ОСЛОБАЂАЊЕ БЕОГРАДА
Из Железника пођемо ујутру, кад се рађа сунце, за Кошутњак.
У Кошутњаку удари јака киша и паде магла па се не видимо који смо.
А командир батерије наше постави топ да гађа мост на Сави. Он разапе свој кишобран, простре мапу и нареди војнику да темпира разорну гранату на хиљаду и седам стотина метара. Војник узе даљину, официр командова:
“Пали!” Топ опали. Он ослушну мало експлозију гранате, па командова:
“Скрати растојање (на толико и толико)!” То војник учини и опали. Он опет ослушну експлозију и нареди да избаци још једну. Пуче и трећа граната. И он ће рећи команданту:
“Пошаљите десет војника са једним официром да извиди да ли је мост срушен.”
Командант нареди то поручнику Радомиру Кидишевићу, а ја сам његов сеиз, и ја морам да идем са њим.
Поручник напред, ми за њим. Пређемо преко пруге код Раковице, изађемо на пут. Стаде киша, ништа се не чује нит се ко види. Тишина. А официр кас, кас, па брже, па брже, ми за њим. Стигнемо до Сењака. Оно колона набијена, иду тамо, војска ко зна чија! Поручник нареди: “Карабине на готовс!” – левом руком држиш дизгине, а у десној карабин и прст на обарачу. Идемо све кас. Стигосмо до њих. Оно Швабе закрчиле улицу, не може да се прође. Поручник потера коња тротоаром поред зида, ми за њим.
И војске, и кола, и топова, шта ти све нема! Једна кола швапска пуна пиштоља “црногораца”, потерали и то као плен.
И стигнемо до београдске железничке станице, па обрнемо Карађорђевом улицом према мосту. Нас десет војника и поручник! Све до моста пуно, пуно швапски војника, загушило и све стоји, не може даље.
Њини официри стоје на обали код моста. Наш официр сјаши, поздравише једно друго по војнички, ја му држим коња. Српски говоре и они. А ми видимо: на мосту огромне рупе, раскинут мост и даље нема прелаза. Ја не силазим с коња, а ови други војници зађоше по Швабама: скидају им догледе, пиштоље, скидају сатове. А мени расте глава! То све пуно оружја, а има два километра војске! До Сењака! А нас само десет војника и официр… (Видоје каменорезац из Младеновца и један добровољац из Матијевца код Ниша стигли на Кошутњак и гледали како смо ми јурнули међу ону војску. Њима је, каже, падала капа с главе)… али они дигли руке, предали се.
Мост избушен, неке даске, нека гвожђурија стрчи там по њему, свуд где су пале наше гранате и где су те рупе.
Враћамо се и известимо да је мосг погођен.
Наша војска онда са сви страна увиђе у Београд, и тако ослободимо Београд. Покуписмо им оружје… Где се дедоше после ти толики заробљеници – не знам.
Недељу дана нисмо могли да раскрчимо Београд. Од плена и њине војске. Ми коњаници четири пука, цела дивизија коњице са њеном батеријом, вршили смо патролирање по Београду недељу дана, за осигурање реда. Док није пешадија извршила расподелу војске и осигурала границу према Аустрији.
ГОДИНЕ ПЕТНАЈСТЕ…
Ми, јахаће трупе, вратимо се до Паланке ради исхране, јер око Београда није имало ништа за коње. И у селима код Паланке презимимо. Ја сам био у Церовцу.
А кад је дошла девесто петнајста, ми пређемо у Лозовик, Трећи пук. Останимо се у црквеној порти. Ту смо подигли шаторе и изградили вењаке за коње. Околна села дају сено, а за нас војнике државна храна.
Објави се опет рат.
Али ми у Лозовику остали смо све док није и Бугарин нама објавио рат. До првог септембра, по старом календару.
Онда није имало брже војске од нас. Ми се одма упутимо у Пирот.
Кад смо стигли, Бугари бацају гранате на нас. Наша војска не дествује, чекамо да они изврше напад.
Били смо испред Пирота недељу дана. И добијемо наређење да се вратимо натраг, прешо Немац Дунав код Пожаревца.
Ми одма у воз и стигнемо за ноћ у село Лозовик. У Лозовику већ падају гранате! Ми коњима “у фигуру”, а војници за борбу пешке. И наша артилерија пуца.
Одатле смо почели да се повлачимо. Пешаци оступају ноћу, а ми, коњица, држимо положаје, па ујутру оступамо зором, да нас не види непријатељ.
Из Лозовика пређемо с оне стране реке, пређемо Мораву. И одатле, после, ишли смо за Деспотовац. А ја се пожалим да не могу даље да јашим, ране се створиле међу ногама – од зноја и седла. И они ми одредише кола са два коња да терам као возар. Пређем тако у трупну комору. Возили смо прво муницију. Идем за мојом јединицом, носим муницију. У близини Свилајнца, преко шанчева које сам прелазио, пребије се срчаница. Ја оставим муницију, некако оспособим кола и натоварим два рањеника да терам за Свилајнац. И ту ме угледа благајник пуковски и утрапи се у моја кола. Возим рањенике и тога благајника. Тешки рањеници, један искако из кола од муке, од бодова. Оставим рањенике у Свилајнцу и натоварим пуна кола леба, кола су покривена, имају арњеве.
Оступање, оступање све до Алексинца. И ту дознамо да су Бугари заузели Сокобању. Ми брже вратимо се до Сталаћа, и код Ћуприје пређемо опет преко Мораве.
ШТО ПЛАЧЕШ, ЧЕДО?
И сад прођемо кроз Крушевац па преко Јастрепца идемо на запад.
Преко Прокупља дођемо на Косово па у Митровицу. Ја стално у комори, терам кола и пратим мој пук. А Немац наступа, не може да буде даље од двајес до тријес километара иза наше војске. Пуца на нас чим се примакне. Усиљено оступамо, нема застајања, нема одмора.
И у Митровици ја сам натоварио пуна кола леба. А војска отишла преко Гњилана па у Призрен. Стигнем некако наше пешаке, дођем и ја у Призрен. У Призрену смо заноћили, ту и снег паде.
Кад дођосмо до иза Прилепа, стиже наређење да спалимо кола, да се униште пољски топови, а брдски на коњима остају.
Војска изгладнела, оголела и обосела. А коморџије мени:
“Ајде да се вратимо.”
Снег пада, осваја ноћ, неки војници постављају шаторе, не могу они даље, ту ће да сачекају непријатеља, а неки, онако по мраку, одоше натраг – или да се врате, или да се предају. Зову и мене. А! Ја да идем у робове нећу, боже сачувај! Боље да погинем, него да идем у ропство! Ја сам већ једном био заробљен, па сам побего. Побегоше неке коморџије назад с колима, неки кола спаљују. И ја расходујем моја кола.
Нама је речено да идемо преко Албаније и ја спремам све што ми треба. И зовем војнике: Узимајте леба, узимајте конзерве и двопек! Али они мисле да ће лако да нађу леба, неће да носу. Набио шатор на главу, озебо, уморан – не зна ни где је ни куд ће. А ја узмем мањерку масти, па спремим леба, спремим конзерве. Све је то било ноћу, док пада снег, иза Прилепа.
А сутрадан командант пука поставља пук да иде. Нема војника! Коње повезали овде-онде са све прибором, а војске нема! Војска преконоћ побегла! Заплака се командант пука. Плаче! И каже нама који смо остали:
“Одрешите коње и поведите колико ко може. Биће падања преко Албаније… пређеш с једног коња на другог.”
А један из Губеревца, био наш коњаник и рањен био па једнако лежо у болници у Призрену, па оступа и он, довуко се накако до иза Прилепа, познаде ме и узе да грца.
“Што плачеш, бре, Чедо?” Каже:
“Рањен сам у ногу.”
“Можеш да јашеш?” Каже:
“Могу, на седлу.”
“Ајде са мном.”
И ја поведем још једнога коња, трећег. На њега натоварим што нам је потребно за живот.
ИДЕМО ПРЕКО АЛБАНИЈЕ
Е, сад идемо преко Албаније. Тога дана стигнемо до моста на Дриму који се зове Везиров мост. Ноћимо пред мостом. Сутрадан наша коњичка батерија пренесе топове преко моста и ту саранише топове. И ми пређемо преко моста и упутимо се према Албанији. Дођемо до неке планине, лево од моста, и ту нас увати ноћ. Нападао велики снег. Прикључи нам се пуковски благајник, полегасмо у једној ували. На снегу. Шаторе одоздо, легосмо нас три војника један до другог и покрисмо се ћебадима.
Одатле смо журили према Струги да обезбедимо оступницу војски која је оступала од Битоља и Охрида. Ту смо се задржали недељу дана, у Струги. Па смо и ми оступали на Ћуркус, де је граница између нас и Албаније.
И ајде после преко брда, преко планина – куд све нисмо ишли. Па заноћимо у једном скровитом месту. Ноћ, пада снег. А у јаруги се чују кучићи. А ја и благајник имамо карабине на леђима. И сиђемо до једне куће, за леба, имамо пара, плаћамо. А Арнаутин зове да преноћимо – један у једну кућу, други код комшије. А ми нећемо, знамо већ да су убијена тако два брата, један био школован.
Па опет легнемо нас тројица на снегу: благајник, Чеда рањеник и ја. Оздо шатори, озго ћебићи. Коње смо везали за дрво, у трње. Снег пада, ми спавамо. Кад, око поноћи избудисмо се: видимо звезду, а снег иде по нама. Оно снег престао па дунуо ветар и носи снег! Ми да се скоцањимо до ујутру. Дижи се, те ложи ватру. Ујутру да поведемо коње и кад погледасмо – оно се бели дрво. Дрво дебело ко човек бели се – коњ зубима ољуштио и појео кору. Тако један, тако други и трећи коњ. И коњи су гладовали, исто ко и војска.
На једном конаку правио сам цицвару. А капетан резервни наиђе, а нас тројица сели па једемо цицвару. Он гледа, па заиска:
“Коморције, да дате и мени мало?” Био учитељ, добар човек, и ја му кажем:
“Господине капетане, седи.” И он једе са нама ту цицвару.
Стално водимо коње. Не можемо да јашимо, малаксали коњи, али иду за нама. Чеду негде придржавамо, негде попнемо на коња. Већ виђамо мртве војнике по снегу, забо се у снег – мртав. Негде војник пао, запомаже. Војска пролази даље. Нема ко да помогне коме, сви гладни и сви малаксали. Вашка навалила, зло. Коњи већ смртвали.
Дођемо до Драча, баш на Божић. Ту предадосмо Чеду међу болесне и рањене, натоварише се у француску лађу, ту смо се растали. (И нисмо се видели док се нисмо вратили куђи, деветнајсте године).
ДРАЧ, ВАЛОНА И КРФ
Јесте ли ви чули за браћу Бајаџић из Крагујевца? Божа, Влада и Чеда из Крагујевца претерали су у Драч и поклонили Коњичкој дивизији за Божић осамдесет свиња шункаша од сто кила. Они су били сви тројица коњаници, са њиним коњима, и некако дотерају у Драч осамдесет свиња шункаша. И за три дана Божића добијао сваки наш војник на дан по кило печења. Ништа нису наплатили браћа Бајаџићи, све поклонили српској војски.
Били смо у Драчу, наш Трећи коњички пук, можбит – до Светог Јована зимског. То је већ девесто шеснајста година. Сад је ту и цела дивизија, четири пука по четири ескадрона, али врло мало је прешло до мора, дај боже да је било нас више од једне трећине укупне војске из наше дивизије.
Одједном угледасмо једног јутра да отуд плови овамо шест бродова. Гледамо и радујемо се, мислимо да су савезничке лађе да нас превезу. Када се приближише Драчу, оне се упоредише у фронт и почеше да пуцају. Пуцају на Драч па и на нас. А ту се десио један наш мајор, Драгољуб Мастић, и десио се један брдски топ који су пешаци пренели преко Албаније. Он довати са војницима тај топ, изнесу га на једно брданце код Драча. И нишанџија Милета Јовановић из Старог Села код Плане, успе да погоди један брод у мору, и он се упали да гори у пламену. Кад су видели они бродови да је овај погођен гранатом, они побегну. А тај брод што изгорео био одмакнут од обале за један километар. Али довучу га, и видели: на броду – војници изгинули и погорели.
Били смо ту код Драча до Светог Јована па смо се вратили на Кавају, за Валону.
Преко реке Војуше пешадијаје плела лесе од прућа и тако смо прешли. А коње нанижемо на конопац, коња за коња вежемо, па гурнемо у воду, а онамо пребацимо један крај конопца па смо вукли коње преко воде.
Даље идемо кроз мочвару и неке баруштине, излиле се реке. Кроз то блато и мочвару било је ужас: коњ иде, чупа се и гази с леша на леш… Регрути, тако су они страдали. Реке смо прејашили с коњима, Шкумбу и Војушу.
Дођемо у Валону. Војске наше, војске, коња, волова! И бежање! Ми се ту настанимо на песку поред мора. Тако је ситан тај песак да кад дува ветар он прави сметове ко снег.
Ту смо дуго били. Ми војници причали смо да Французи неће да нас приме док се официри не одрекну да бију војнике.
У Валони смо остали све до деветог марта шеснајсте године. Тог дана натоваримо се на лађу и одемо на Крф. Лађа била талијанска, примила преко шесто војника. Од Валоне до Крфа нисмо путовали ни цео дан. Лако сам поднео море и лађу.
У Крфу дочекали су нас Енглези.
Кад смо се искрцавали на Крф, умало се нисам удавио. Пошто су и коње искрцали из лађе, мене и још једног војника одредили да товаримо приборе и оружје на мрежу, да се и то истовари из лађе. Кад смо све ставили на мрежу, и ми станемо са стварима у ту мрежу. Онај чекрк подигне све и изнесе мрежу над море да истовари у чамац. Али чамац који треба да нас прими, он се у том тренутку измакне од лађе и нас спусти у море. Мрежа се откачи и ствари оду у воду. Само једна алка од мреже није се откачила. А онај војник довати се за лотру од конопца што је висила о лађи, а ја се држим за сајлу која извлачи и спушта терет. Онај што ради на тим чекрку није ни видо шта се уради од нас, он вуче сајлу, а ја висим о њој. А лађа висока шест спратова! Кад онај са чекрком то види, подигне ме увис и поново спусти у лађу. Ствари и оружје тако потону у воду, само је остала једна бала са два коњска прибора и стварима, била спакована у мушему од митраљеза па није могла да потоне.
Кад смо ишли од лађе кроз Крф, видео сам поморанџи и лимуна, свуд расте когод трње код нас. Прошли смо варош и устанимо се у једним маслињаку.
Ту смо примили храну, и ми и коњи. Примили смо лебац од два кила. Наш један наредник поједе цео лебац и – црче! После се предузе строга пажња да се једе помало. Окупамо се у мору и примимо одело, обучемо све ново. А оно одело са нас све спалили.
Подигнемо шаторе, повежемо коње и ту заноћимо. Било је време лепо. Кад је било пола ноћи, поче да пада снег. Оне пречаге што држе шатор полому се, и снег нас притисне. Све до сванућа спавали смо под снегом. Кад смо устали, и ми смо се чудили. А Грци се чуде и крсте, не знају ни шта је снег, никад нису видели снег. Сто двадесет и пет година није пао код њи снег!
ПРЕКОМАНДА У СОЛУНУ
На Крфу нисмо остали више од десет дана, нареди се покрет.
Утоваримо се у лађу и стигнемо у Солун. Настанимо се, цео пук, у Седесу. Ту смо предали коње што смо превели. Остану само сопствени, официрски и војнички. То је било почетком маја.
Док смо у Седесу чекали на распоред, десило се ово: Шатор једног поднаредника био близу неког дрвета, и док је он лежо под шатором, кукавица слети на дрво и: ку-ку! ку-ку! Поднаредник изиђе из шатора, потегне се каменом да је отера и каже:
“Иш, иш! Што ти кукаш кад ти Вемић није командант!”
Чуо неко шта је поднаредник казо и рекне то команданту Другог пука Коњичке дивизије Велимиру Вемићу, потпуковнику. Овај позове поднаредника и пита га шта је говорио док је јурио тицу. Поднаредник, шта ће, каже како је било.
Вемић га одведе пред свој шатор и, пошто су батине биле забрањене, нареди поднареднику да стане мирно и два сата да гледа у сунце. Поставио Вемић и стражара да пази.
Кад је прешла сва наша војска у Солун, поче распоређивање, почеше прекоманде. А мене намрзо један наредник, не могу с њим да споредујем, нисам тео да му кулизим… Таман ја ручао и дођем у шатор, иде отуд Миодраг Костић, ађутант трећег пука:
“Где је наредник Ђока Наумовић?”, пита баш мене за тог наредника. Одведем га ја тамо, нађоше се.
“Наредниче, тражи се један војник за откоманду.”
“Ево ти овога Марковића, не могу очима да га гледам”, а ја чујем. “Марковићу, ти идеш.”
Упућен сам прво у команду коњичке дивизије у Микру, пет километара ка Солуну. Стигли нас четворица, из сваког пука по један војник. Изиђе један потпуковник из шатора: “Јесте л’ стигли?” Ми у један глас:
“Јесмо.”
“Камо вама двојици ново одело? Ви идете у Солун, код Француза!” Двојица имају, а ја и још један немамо нова одела. Он нареди:
“Краљевићу, јави пуковима да овим војницима даду ново одело.”
Вратим се тамо, ново одело стоји пред магацином на столу, чека ме. А онај Ђока наредник:
“Јеси л’ тужио? Јеси! Познаћеш ме!”
У Солун стигнемо, било је сунце већ на заласку. Не знамо ту команду француску те упитамо нашег поднаредника жандара што патролира улицама. Он нас одведе у једну споредну улицу:
“Има овде неки официр француски.” Уђемо у двориште. Нигде стражара. Изађе на балкон један француски официр и кад нас виде:
“Срби? Катро?”, показа четири прста.
“Јесмо”, дамо њему онај упут. Он узе речник па нама преко речника:
“Сутра… осам сати… депо коњи… Зетинлиц… ићи.”
Изађемо у мрак. Немамо никаког оружја, а причало се да војник само нестане. Прогута га море. Идемо што даље од мора, у неко брдо. Ту има гробље, ту је најсигурније. Легнемо један до другог и спавали.
Сутрадан одемо у депо коња, а тамо: има мазге, муле, коњи, има и магараца. Питамо оне војнике, наши Срби, шта раде. Кажу: Задужи се сваки са два коња и радиш шта ти нареде.
Стиже џип са два француска официра и доктор марвени. Изиђоше, па нама руком да пођемо за њима.
У штали изабраше, првим па другим војнику, велике неке грдосије, копита им ко лопари, трећим дадоше мало згодније коње, а мени понајбоље. Па опет пођемо за њима те нам дадоше амове и опрему. Онда одосмо за кола – све у два точка два коња се прежу. Велики точкови, а кола носе преко хиљаду кила.
Седоше они у џип опет, показаше руком да пођемо за њима.
Идемо са запрегама право у ескадрон, гарда генерала Сараја, команданта Солунског фронта и целокупне војске савезничке.
Примише нас француски војници. Наместише нам шатор, са четири кревета. И у том свира труба ручак, а они:
“Ало, Сербо, манже.”
Бејасмо ту једно десетину дана, не радимо ништа, само што гледамо коње и чистимо опрему.
Одемо једном на обалу мора близу рековалесцентног оделења, мој друг и ја, седимо онако. Тек угледасмо: долази отуд једна млада енглеска докторица. Ми се склонисмо иза стене. Она дође сасвим близу, погледа мало около и поче да се свлачи. Свуче све са себе. Гола! Потпуно гола сиђе до воде, пљуска се мало, пљуска, па зађе у воду и заплива. Ми онда појавимо се. Седнемо на обалу и гледамо како она плива и ужива. Виде и она нас, али ништа она! И још доплива до нас овамо, окрену се на леђа и лепо се мало подиже снагом и показа онај црни бурумак на своме телу.
Сутрадан тели смо ми у исто време да идемо на обалу, али после ручка Французи узели новине и зову нас:
“Ало, српски! Српски фшшт! Српски фшшт!”, показују нешто рукама и прстом у новине. Видимо: Срби оступили седамдесет километара, све до Кајмакчалана… То је шеснајста година, у јулу месецу.
КУРИР ФРАНЦУСКЕ МИСИЈЕ
И шта ће с нама да буде – одредише нас да носимо шифрована писма из француске мисије на Кајмакчалан. Нас три војника на смену, а три француска официра су мисија – они састављају шифре.
Кајмакчалан сав у ватри! Дествује хаубица са ове наше стране, бију отуд аустриски и бугарски топови. Са том мисијом остали смо до краја офанзиве, до 1. децембра (по старом) 1916. године. Нас тројица смо држали везу од мисије па до наше Прве армије, којој је командант био генерал Живојин Мишић. И то смо ноћу само носили. Ова мисија француска дању цео дан контролисала фронт – само према Србима, и све је тако са положаја на положај ишла док нисмо дошли са победом до Битоља. Тек смо онда сазнали да су Французи сумњали у нашу војску, да не пропустимо непријатеља у Солун.
А Живојин Мишић шес месеци није лего у кревет да спава, него се навали на руку и спава на столу. Далеко је до Мишића, има сат и јаче по ноћи да идеш с коњима до његовог шатора. Ја донесем депешу. Он има мапу на столу и помера шпенадле. Капетан поред њега. Чим примети мене, окрене се и ја му дам депешу. Он извади депешу, а на коверат потпише и ја носим коверат натраг да се увери онај из мисије да сам предо Мишићу. Мишић је иза Кајмакчалана, под шатором.
Једном затечем Мишића: заспо за столом. Ја га дрмнем за раме полако. Нема ничега код њега, само мапе, акта, телефон и светли лампа његова. Лампа окачена на стуб у шатору. Пробудим га, он ме погледа и одма узима коверат. Обично замишљен био. Шифровану депешу извуче из коверта и потпише преко целог коверта.
Пола године били смо при тој мисији – од јула до Светога Николе зимскога.
У новембру месецу, на Горничеву, шеснајсте године, једног дана дотераше цео вод Немаца код Мишића. Цео вод! Нису пушку Немци опалили. Они пошли да смену Бугаре, али био нападо велики снег па залутају у српску позадину. И наши заробе Немце, разоружају и доведу код Мишића. А ми изаћемо да видимо Немце. Они сви једнаки, само командир мало пошири од осталих. Сви дркћу, и официр и војници, сви Немци прецркли. А наредник један из Крагујевца знао немачки. Уплашили се. Каже, Срби убијају.
Срби, каже, кољу и печу. Чувајте се, каже, говорили им, да не паднете у ропство.
Ударе наши на јуриш и заробе хаубицу немачку у бугарском рову. Оступе Бугари, и дођемо близу Битоља. Ту је брдо Нагоричане. Ми се нисмо вратили у наш пук него све једнако идемо за њима. И стигнемо до Битоља.
Тога дана, 1. децембра предвече, Французи дигну луфт-балон да осматрају Битољ. Наиђе ероплан, бугарски или аустриски, и из митраљеза: ду-ду-ду! Ду-ду-ду! И обори, паде доле балон. Није прошло ни петнајс минута, а Француз потпуковник изишо из свог шатора и зове мене:
“Марковик!”
“Иси Марковик!”, ја се одазовем. Он на француском: Дођи овамо! Позове нас тројицу курира, узме апарат и слико нас. Каже: Нема више офанзива. Натраг у Солун. И вели: Грко шпијун, да пропусти Швабу…
У ЈЕДИНИЦУ ПА У БОЛНИЦУ
То вече да нама тројици објаву да се вратимо у Солун. Ишли смо пет дана колима до Солуна. Не можемо да се крећемо друмом, закрчила грчка и талијанска војска, долази на фронт.
Сад се ми вратимо поново у Солун, поново у депо француски. У мају месецу смо се примили код Француза, шеснајсте године, па смо били све до октобра месеца седамнајсте године.
Али ожени се генерал Сарај Рускињом девојком. Французи – он је имао тад око седамдесет година – смене Сараја, немају поверења, јер тада је била револуција у Русији, седамнајсте године. Генерал Сарај је командант војске савезничке и целокупног Солунског фронта, али смене га, немају поверења, превариће га Рускиња. И смене цео тај персонал, све који су радили код генерала Сараја. Поставе генерала Депереа.
После тога нас четворица смо упућени у своје јединице. Моја јединица била на положају на Грунишком вису, према Бугарима.
Био сам на објавници баш уочи Божића. Пуца дрво и камен од мраза. А Бугари вичу: “Братко, сутра Божић. Дођемо сутра код вас. Неће пуцате.” И долазили код пешака, здравили се.
Ноћу у рововима, а дању повучемо се у јаругу у земунице. Све тако до 25. марта 1918. године били смо у рову. Тада је дошла пешадија те су нас коњанике без коња сменили са положаја. Ја дођем опет у нашу команду, у Трећи коњинки пук.
И разболим се ја одма некако. Добијем ватру. А болничар био одавде из Рајковца, Миливоје Миленковић, и он мени запише увече ту велику ватру. Ујутру дође доктор и упути ме у једну енглеску болницу у Зејтинлик. Будем ту недељу дана, женске болничарке, доктори и све њино, и шатор и спрема.
Једнога дана пада киша на шатор, а ја лего да спавам у том заразном оделењу. Доктор дође и седе код мене на кревет. Гледа у листу и пише. Наиђе толмач, ја га питам шта је ово.
“Извађен си”, каже, “да идеш за Француску.”
Изиђем ја, оћу да идем за положај. Али немам одело. Вртим се, шта ћу.
Дваес дана молим доктора да ме пусти да идем у ров. Нећу да идем у Француску. Јер виђо сам како долазе дављеници који се враћају отуд, из болнице. Боље овде да погинем с мојим друговима, него да се у море удавим.
Отерали ме на лађу уочи Видовдана 1918. године. У Солуну. И пођемо одатле преко мора, четири дана и четири ноћи. То је Средоземно море.
Искрцамо се у Сиди Абдала, то је Африка.
На улазу болничком вршу распоред ко ће где. Мене и још једнога сместе у једну салу празну. Ту имало Сенегалци, само им се зуби белу. Тек упадоше наши два војника и питају одакле смо. Ми им кажемо.
“Откуд да вас у ту салу сместу ? Ту се не задржиш ни недељу дана, одма те враћају на лађу и – за Солун. А тамо мало ко да је стиго – удави се.”
Мене ко сикиром удари! Питам – шта да радим.
“Кад дође доктор, тражи нешто да радиш, послаће те код нас.”
Сутрадан ето ти га доктор, Француз, крупан, личит човек:
“Бон жур”, и пита шта ми је. Реко – не могу да лежим, тео би нешто да радим. А он мене по рамену:
“Бон Сербо”, и пребаци ме код они да копам башту, два сата пре подне и два сата по подне.
Та башта поред саме болнице. И ми гледамо кроз прозор у подрум, у салу, како секцирају доктори војнике који ту умру. Два доктора и један Арапин – помаже им.
И тако смо радили у болничкој башти два и по месеца. Био сам готово изгубио наду у живот, и отидем у куплерај. Платим, те сам тресо једну младу мулаткињу. (И у Солуну сам ишо, то је била Вардарска улица).
Читамо ми новине: пробили Срби фронт. Читамо, имали наше новине тамо. Е, дође доктор са толмачом, пита ко жели да иде лађом за Србију. Неће да иде ниједан! Ма ниједан! А сви су ради. Неће зато што стижу дављеници… Не сме преко мора.
Трећи дан дође доктор и један официр – оставише само оне који леже на носилима, непомични.
ПОСЛЕ СЕДАМ ГОДИНА
Утоварили нас у лађу и – за три дана стигнемо у Бизерту. Лађа француска. Народа, народа, наша војска. Ту нађем два друга – Радована Живковића из Кораћице и Јанка Качаревића из Рипња. Сваки дан товари се по један транспорт за Србију. Из Бизерте лађа исто три дана иде до Месине. Кад смо били усред Средоземног мора, капетан брода доби вест да су Бугари капитулирали… За њима и Немачка. Војска од радости да скаче у море! А наша музика, Коњичке дивизије, која је најбоља била, кад је засвирала на палуби брода! Идемо поред Сицилије, па кроз Месину, оно са обе стране високе куће – све на четири спрата, и на сваком прозору народ маше марамицама, и вичу у висок глас: “Вив ла Серб!”
Искрцамо се у Солуну. Ишли смо камионима, па после возом према Скопљу. Само на једно место пруга искидана, срушен мост па смо прелазили из воза у воз, дошли у Скопље. Од Скопља пешке, нас четворица. Ишли смо преко Качаника на Рашку, Краљево, Чумић… до Младеновца.
У селу прво сам наишо на једног глувонемог човека, он ми доказа да ми је умрла жена пре десет дана, жена се звала Даница. Док сам пролазио кроз Чумић, девет жена тога дана умрло. Била епидемија шпанског грипа.
Код куће мајка ме сачекала на капији са дететом од седам година – то је мој син Милан, рођен 1912. годице. Дете бега од мене, не познаје оца. Отац и мати у поодмаклим годинама. Сестра и брат остали у основној школи – сад стигла сестра за удају а брат за женидбу.
По Божићу кренем у команду у Темишвар. Неко време био сам у Темишвару па ме упуте у Врховну команду, у Београд. Команда била у касарнама Војне академије. Одатле ме пошаљу да заменим посилног код куће војводе Живојина Мишића.
Ту сам био свега петнес дана, док није дошо војводин посилни са осуства. Ја у кући, а један жандар поднаредник увек био пред војводином кућом.
Једно јутро звони звонце са капије. Ја одма приђем капији. Отворим и видим – краљ Александар! Ја поздравим по војнички. Он рече:
“Јави господину војводи да сам дошо.” Ја одмах известим војводу.
Краљ узо став шетања испред војводине капије, а један жандомеријски официр стоји поред његових кола. Војвода се сумио, спремио, обуко и кад је био готов, рече:
“Јави му нек дође.” Ја отворим капију:
“Ваше краљевско величанство, изволите.”
Краљ напред, ја за њим, пратим га до врата. Пред вратима војвода је стао мирно и поздравио, то исто учини и краљ. Ушли су код војводе и наставили разговор. Врата су била стаклена и ја погледам са врата да ме војвода види ако штогод треба да послушам.
Разговарали су мало, па је краљ изашо, поздравили се на прагу, војвода је осто, а ја сам ишо до капије.
Дође онај војводин посилни и ја се вратим у састав моје јединице. Обучавали смо нове војнике до септембра 1919. године и тада смо пуштени из војске кућама.
Ето тако, седам година рат, преживео сам. Нигде ме зрно у месо није дирнуло, куршум исцепо ми шињел и с једне стране и с друге стране.
Био сам заклет у себи да нећу никога да слушам осим команду. Карабин, нож и иглу носио сам седам година, без њи нисам био нигде. Нисам се плашио смрти, увек сам говорио: Идем на срећу. Нисам се плашио кад видим мртвог војника, знао сам да и мене чека то.
Нисам желео никакав чин – да водим војнике у смрт, да погину и они и ја.
