име: Драгић
презиме: Пантић
име оца: Л.
место: Југовић
општина: Шабац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ШАБАЧКИ СЕНЗАЛ
Затекао сам га пред једном кафаницом, на периферији Шапца. Ту Драгић Пантић сачекује сељаке који довозе храну на пијацу, од њих купује и њима продаје жито и шљиву. Али не за свој рачун, јер Драгић је сензал једног трговца који у Шапцу има велику житарску радњу. Други посао није могао да нађе, а и да га је нашао, можда не би могао да га прими. Драгић је много оронуо и остарео. На његовом увенулом лицу и замореном телу рат и тежак живот оставили су дубоке трагове. Шест рана тиште га и поболевају, не дају му да се усправи и опомињу га на минуле патње. Очи плаве и благе равнодушно гледају на све што се збива. Младост и безбрижни дани отишли су у неповрат. И никада више неће бити боље.
Драгић Пантић задовољан је и захвалан што је још у животу. Не због себе, јер он од живота нема ништа осим мука и невоља, него због своје деветоро деце, коју ваља извести на пут и оспособити за живот. Станује у скромној кућици, у једном још скромнијем шабачком сокаку. Земљу у селу Југовићу дао је старијим синовима, а он се савио овде са онима који још нису завршили школу. Труди се он да сваком детету да парче хлеба у руку. А онда не жали да умре. Бољи живот не може да им пружи, јер његова зарада је више него скромна. Има много дана у години кад не заради више од десет динара. Истина, не треба криво говорити, за време сезоне, поготову када је добар род, зарада се пење и до четрдесет динара. Али, то су ретки дани.
Замолио сам Драгића да ми исприча свој ратни доживљај, јер сам знао да је и он један од оних који су на својим грудима понели Карађорђеву звезду, велико војничко одличје које се давало само најбољима. Скромни ратник отимао се од тога, јер сматра да он није учинио ништа више него и остали наши војници.
– Шта могу да вам причам, – казао је он тихо и загрцнуо се у кашљу који тешко надима његове старачке и изранављене груди. – Позаборављао сам све. На фронту сам водио дневник, писао и бележио нешто, али остаде ми негде у рову. Нисам се никада извлачио. Кад су се водиле најгоре борбе, кад се гинуло и падало, и ја сам ишао са својим друговима. Наш Седамнаести пук повукао је много у рату. Не зна се ко је више страдао, да ли војници или официри. Међу нама разлике није било. Ја мислим да ниједан официр из нашег пука није изишао из рата без неколико рана.
Кад смо дошли на Солунски фронт, ја сам већ био наредник. Имао сам свој вод. На Кајмакчалану ме ранише на четири места. Било је то, мислим, тринаестог септембра ноћу. Бугари напали пред саму зору. Десно крило нашег пука било је на врху Кајмакчалана, тамо где се сада налази она пирамида. Заломили се некако па зашли позади нас. Тукли смо се и борили како смо стигли и умели. Један мој војник био рањен. Стојао иза једне стене,у спроводници. Метак ударио искоса и просвирао му кроз оба кука. Срушио се човек, као да га косом покосило. Звао се Сретен Петровић и, мислим, био је родом из Јеловика.
Та ноћ ми је била најтежа. Звиждао куршум са свих страна, севала ватра и не можеш ока да отвориш. Са двојицом војника притрчим Сретену. Хтели смо да га превијемо и изнесемо, али нисмо имали кад. Припуцаше на нас. У први мах не знадох с које нас стране бију… Осврнем се тамо и овамо, кад пред нама три Бугарина. Пуцају. Види сад невоље, како ћемо изгинути као нико наш. Један од оних Бугара опали на мене и погоди ме у стомак. Метак био дум-дум. Али, по срећи, удари у опасач и ту експлодира. Три парчета ушла ми у стомак, али нису ме много разнели. Изгубили снагу од опасача, па само ушли под кожу. Опече ме као жеравицом. Али немаш времена да се распашеш и видиш ране. Бугари нам приђоше сасвим близу.
Дохватисмо се у коштац. Смрт или живот, ко први стигне – таква ти је ситуација била. Онај хоће да ме пробурази бајонетом. Ухватим га за нож и искрвавим руку. Одгурнем га некако и он паде. Ја намах налетим на њега и прободем га ножем. Остао је ту без даха. Али како сам тргао пушку, дохвати онај други па опали. Експлодирао ми куршум у рукаву од шињела. Разнесе ми леву руку. Она два моја редова ухватили па се кољу са трећим Бугарином. Све се помрачило и закрвавило. Улетели у борбу и Французи. Кољу се као и ми. Нема шта, брате, силна је то војска. Нека прича шта ко хоће, али Француз је јунак у рату. Био сам с њима и знам их.
Та гужва трајала је све док се није разданило. А када пуче зора и осветлише се они лешеви око нас, ја се вратих моме воду. Али, нигде вода. Све побијено, изранављено, разбијено. Сишао сам низ једну низбрдицу. Сретнем наш Шести пук, трче људи у помоћ. Стизала је помоћ. Спустио сам се до завојишта. Сав сам пливао у крви. Ни данас не знам како су ме ранили у браду и више десног ока. Дајем вам поштену реч да нисам ни осетио кад ме је погодило. То било у оној гужви, а онда ти је човек као нека ствар која ништа не осећа. Сећам се, била је густа магла. А камен се црвенео од људске крви. Е, не кажем вам. Силазећи низ ону стрмен погоди ме још један куршум. Пресекао ме преко колена. Једва сам дошао до превијалишта. Била рана још врућа, па сам некако газио. Тамо сам нашао и команданта пука. Рањен и он. Мене превише. Једно парче куршума пало ми на црева, али, хвала Богу, ране су биле лакше и нисам морао да идем у болницу. Пошто су ме превили, отишао сам у комору и тамо остао десетак дана.
После су дошли неки наши пукови и отерали Бугаре. Ми смо онда упућени на Рововску Косу, где смо остали све до пробоја. И ту сам рањен. Сада ме погодило у лакат десне руке и разнело ми целу кост. Бугари почели да бомбардују. Били као луди. Ја натерао војнике да иду у земуницу, жао ми да гину људи. Нема, брате, проредила се војска. Ако овако потраје, мислим, па ми ћемо сасвим остати без војника. Проређује се вод из дана у дан. Зато ја стерам војнике у земуницу, а останем сам на осматрачници. Ама нисам честито ни стао, кад распали један рововац. Потрчим и ја у земуницу да се склоним, кад на суседну земуницу паде једна граната и експлодира као гром небески. Звизну једно парче. Стиже ме на самом улазу у земуницу. Пробило ми шињел и скрозирало лакат. Кажем, разнесе све. Био сам упућен у болницу, а у команду сам се вратио на сам дан офанзиве. Не би остао у болници ни по коју цену. Велим, сад ћемо пробити фронт, па нека сам ближе кући.
Стигао сам наше на Црној Реци, а на Велесу опет примио вод. Њихови кадети бранили су станицу митраљезима, штитили пук и, богами, добро нас тукли. Нису нам дали напред. Досадили нам. Ми их онда лепо опколимо, па удри. Јест да смо непријатељи и да смо желели да поубијамо једни друге, али морам вам признати да ми је тада било врло тешко. Посатирали смо оне младе кадете. Леже један до другога као да су заспали. Све млади људи, све лепши од лепшега. Шта ћеш, брате, да нисмо ми њих побили, они би нас. Многе смо заробили. Лепо смо с њима поступали и причали се са њима. Деца голобрада, нејака. Нису они ништа криви. Не знам после шта је било са њима, ваљда су их одвели негде у позадину.
Ето, тако сам ја ратовао. Ништа нарочито. Све са својим друговима. Карађорђеву звезду добио сам на Кајмакчалану. Али било је и других борби, свака је била тешка, свака крвава. Добро се сећам Власине. Напала нас бугарска коњица и пешадија. Мој вод је био истурен напред, па смо бацали бомбе. Као да смо се играли. Војници баце бомбу пре времена, а Бугари је нама врате. Они нама, ми њима. Било незгодно место. Магла захватила све, а киша не престаје. Месец октобар, па се смркне у четири сата. Трава клизава од влаге, раскаљано све, не можеш да макнеш. Имали смо старе српске цокуле са клинцима. Ми запосели једну гребенасту клисуру, а они нас потисли одатле и једва смо се сутрадан некако прибрали. Бранили смо положај док смо могли, а после се повукли ка Лесковцу. На Косову ме ранило парче гранате у плећку, приликом повлачења. Маните, нека ђаво све носи. Баш смо много препатили.
После, када је фронт пробијен, ја сам постао потпоручник. Али, нисам се одмах вратио кући. Упутили ме у Барању, где сам вршио дужност командира митраљеског одељења. Кући сам се вратио тек месеца маја деветсто деветнаесте. Затекао сиротињу, као и сви. Прва жена умрла ми у Ваљеву од тифуса. Мајка стара, изнемогла. Савило се око ње четворо нејаке деце. Они старији, Драгољуб и Милош, некако ме препознали, а Милутин и Бајко не верују да сам им отац. Милутин ми је сада наредник у Краљеву, а тројица су код куће, у селу. Остали су овде са мном.
Живим, богами, прилично тешко. Није ми жао што сам ратовао, јер то је дужност сваког грађанина. Али ми жао што после рата свак парадира са тим. Хвале се и они који никада нису омрчили пушку. Увек је тако. Знаш, у мутној се води лови риба. Прави ратници гаде се рата, јер они знају шта су препатили и шта су жртвовали. А са ратом парадирају они, који никада не би отишли да се боре, они који у свему траже ћара.
Сада сам туђ сензал. Неко мора и то да ради. Јуче сам зарадио двадесет и седам динара, а данас ни пребијене паре. И борба за живот и децу тежа ми је него најтежи дан у рату…
