име: Чедомир
презиме: Пејић
име оца: Деспот
место: Робаје
општина: Мионица
година рођења: 1892.
година смрти: 1943.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Пејић Д. Чедомир – Кокин, земљорадник, сензал и касапин (Робаје, Мионица, 10. III 1892 – Ваљево, 18. IX 1943).
Отац Деспот и мајка Радојка, дев. Јаковљевић, пољопривредници.
Почетком 1914. ступио је на одслужење редовног војног рока у IV чету III батаљона V пешадијског пука Краљ Милан у Ваљеву, где га је затекао и почетак Првог светског рата. Био је јако крупан и снажан човек, навикнут на свакодневне тешке физичке послове па му ништа није било тешко. Зато је често био добровољац на стражи и радо обављао курирске и сличне послове. Неретко био је и у првим борбеним редовима на фронту, па је у борбеним активностима показивао завидан степен пожртвованости, сналажљивости и лукавства. Током борби на Рововско-браздастој коси, 8. новембра 1916. био је тешко рањен, али ни то га није одвојило од јединице.
За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу, а нарочито у борбама на Кајмакчалану и Кочобеју, као резервни подна- редник у IV чети III батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је још неких одликовања у других признања.
По повратку са ратишта улагао је напоре да повећа приносе са оно мало посне земље, али су резултати изостајали. Једног дана бранећи муком стечену имовину ранио је суседа. То је оквалификовано као кривчно дело покушај убиства из члана 156 КЗ , па је осуђен и упућен на издржавање казне затвора. Средином четврте деценије прошлог века преселио је породицу у Ваљево. Како није имао стално запослење био је приморан да обавља разне физичке послове. Најчешће је радио као сензал (накупац) суве шљиве, пшенице и других пољопривредних производа за познате ваљевске трговце. Последњих година најчешће је куповао и клао стоку за градске угоститеље, па је доста времена проводио по кафанама и сматран кафанским човеком и боемом.
Током II светског рата симпатисао је, па и помагао партизански покрет због чега је хапшен и прогањан. Првог септембра 1943. после поли- цијског часа затечен је на улици, ухапшен и спроведен у затвор. Са групом таоца изведен је на стрељање на брду Крушик у Ваљеву. Том приликом успео је да се отме спроводницима и почео да бежи, па је убијен.
Оженио се Селеном Михаиловић, домаћицом из Клинаца, удовицом Сретена Радосављевића из Пауна, који је погинуо у I светском рату. Неко време живели су у њиховој кући у Паунама. Добили су сина Петра, који је умро као дечак и кћи Браниславу – Бранку, службеницу удату за колегу Милана Павићевића из Ваљева.
