име: Иван
презиме: Пејовић
име оца: Панта
место: Крагујевац
општина: Крагујев
година рођења: 1878.
година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ДВОСТРУКИ ВИТЕЗ
(јуначки погинуо пред вратима своје Отацбине на Островским положајима 11. авг. 1916. г.)
Иван се родио у Крагујевцу 18. децембра 1878. год. у честитој и уваженој породици старога ратника, артиљер. пуковника Панте Пејовића. Лепо васпитан у родитељској кући, од Бога обдарен бистрином и вредноћом, он је још од основне школе био најбољи међу својим Друговима. Такав је био и кроз све остале школе, такав је био и као официр и као командант. Тако је и погинуо! Погинуо је, како то личи команданту и јунаку. Погинуо је у средини својих батерија на положају у најјачој паљби и окршају, од зрна непријатељске артиљерије, када је ватром својих топова отварао врата своје Отацбине да у њу уђе.
Кад је свршио основну школу и гимназију у Крагујевцу, родитељи га по његовој жељи даду у Војну Академију у Београду, коју је с одличним успехом свршио као први тобџија 28. класе, 1898. године. По свршетку Војне академије, као водник био је у Шумадијском артиљер. пуку „Танаска Рајића“, а потом наставник у Артиљер. Подофицирској школи. Године 1901. ступио је на Вишу школу Војне академије и 1903. са одличним успехом свршио. Ускоро затим 1904. год. одређен је за командира батерије у Шумадијском артиљер. пуку. Године 1907-8. као државни питомац, био је послат у Француску артиљерију, где је провео годину дана. По повратку из Француске командовао је батеријом све до 1911. г. када је због своје спреме одређен за управника пушкарнице и лафетнице у Војно техничком заводу. Артиљеријску школу гађања свршио је 1911. г. као најбољи од свију слушалаца.
Од почетка рата учествовао је у свим борбама. У турском и бугарском рату 1912. и 1913. г. био је у Тимочкој дивизији I позива. За своје заслуге у турском рату 1912. г. одликован је златном медаљом за ревносну службу и унапређен у чин потпуковника по чл. 19. За заслуге у рату 1914. и 1915. г. с Аустријанцима и Бугарима, као командант дивизиона у Дринској и Комбинованој дивизији, за славно дејство у Церској бици и гоњењу Аустријанаца 1914. г. одликован је Карађорђевом звездом 4. степена са мачевима и унапређен у чин артиљеријског пуковника по чл. 19. Закона о устројству војске. Сем свега овога Иван је још у миру као најбољи командир у Шумадијском артиљер. пуку „Танаска Рајића“ добио медаљу за војничке врлине.
Сва ова ратна и мирнодопска одликовања довољна су па да се увиди колико је Иван био цењен и поштован. Као ђака, сви су га професори волели јер је био најбољи ђак; као другу и официру, сви су му другови признавали првенство. А као старешину, сви су га војници волели, поштовали и дивили му се. Виши команданти и сами знајући велику вредност Иванову отимали су се за њега, ко ће га добити под своју команду. Иван пак, са своје стране, оцене својих команданата поштовао је као највеће одликовање; тако је оцену од команданта Комбиноване дивизије г. ђенерала Рашића крај срца носио, с њом се поносио и дичио, с њом је и погинуо. Ево те оцене која је код њега нађена:
„Пов. ЂБр. 231. од 7. I — Комбиноване дивизије.
„Као командант одсечне артиљерије на брду Тршићском, од 3. септембра до 23. октобра пр. год. умесном управом ватре својих пољских хаубичких и градских батерија допринео је, да су сви непријатељски покушаји да заузме Кличевац и Главицу одбијени. Овим скоро двомесечним успешним командовањем артиљеријском групом показао је, да поред личне храбрости, јаке енергије и окретности, располаже и довољном спремом за командовање већом артиљеријском јединицом.
Као командант дивизиона, а нарочито у борбама на: Јаутини, Љигу, Глоговици, Шутом Брду и Железнику показао је, како сјајне резултате може имати артиљерија и тада, када се при јакој оскудици муниције, налази у рукама спремна и енергична команданта.“
Иван је такав био и у својој кући, примеран као син, као муж и као брат.
Такав је био и са пријатељима. Ко га је упознао није се више од њега одвајао. С Иваном бити пријатељ била је част за свакога.
Колика је била велика енергија код Ивана могу разумети само они који су осетили тешкоће Албанског повлачења а прелаз пешице и с топовима преко високог, хладног, беспутног и клизавог Рожаја. Иван је довео цео свој пољски дивизион од Пећи преко Рожаја у Андријевицу, Подгорицу, Скадар и Љеш. Иван је ту однео рекорд, као што га је и раније свуда односио.
Својом смрћу Иван је показао како официри од највеће вредности и интелигенције гину за ослобођење и спас своје Отацбине – Србије.
Зато нека се Иванови родитељи, госпођа, браћа и сестре утеше и нека знају да ће Иванов рад и његова јуначка смрт ући у историју велике Србије јер је он први са својим топовима закуцао на вратима Отацбине 1916. г. за спас Србије!
Његово ће име увек блистати у златној књизи заједно са највећим нашим јунацима из ратова 1912. 1913. 1914. и 1915. год.; његово ће име бити урезано златним словима у спомен плочи пука, цркве и манастира да га се покољења сећају, да му се диве и уче како се умире за Отаџбину.
Његово јуначко тело пренето је у Солун. Последњу пошту указало му је Њ.К. Височанство Престолонаследник Александар изасланством свога маршала двора пуковника г. Остојића а Српска Врховна команда изасланством начелника артиљерије ђенерала г. Милисављевића.
Слава Ивану П. Пејовићу артиљеријском пуковнику! Име му се вечно спомињало!
Августа 1916. год.
Солун Ратни дневник
НАПОМЕНА: Посмртно одликован трећим редом Карађорђеве звезде са мачевима.
