Лихвари сахрањују државу
Сав црвен, гледајући подмукло, трговац приђе теразијама и одмери два килограма. Лука извади банкноту и баци је на тезгу.
Јанкова клисура
И испред нас и позади чују се псовке, вика, одјекује тресак ствари бачених у реку или прасак изломљених кола… Али колона иде без застоја.
„Данас је тешко пронаћи редове“
И увек оне познате приче: северна и јужна војска. И тешко команданту јужне војске, ако за главну базу одбране није изабрао багрдански положај.
Заробљени
По неком предању, артиљерац не сме напустити топове до последњег даха. Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно.
Ново Косово поље
Престала је најзад киша, али су гранате најтежих калибара све жешће риле по рововима и около топова. Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању. Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо […]
Ровови су остали празни
Одоше у оне гробнице пуне лешева, да и они оставе тамо своје измучено тело. И он с њима. Станислав Петровић, млад потпоручник од двадесет година…
Не, Бога ради!
Угледасмо једнога старијега човека разбарушене косе, раздрљена одела, који нам журно приђе, и поче говорити неке неразумљиве речи.
Земља је узаврела
Под Београдом су отпочеле борбе и избезумљени народ је бежао. Стиже и једна композиција са избеглицама. Мајке су вукле децу, носећи собом у дењковима најпотребније ствари.
Отмица
Александар дигао главу и удише широких ноздрва, дишући дубоко. А када командир изиђе неким послом, Александар је привуче на груди.
Точак
Загледа се у једну лопату наслоњену уза зид. Погледа у дежурног каплара, затим у лопату, приђе журно и одбаци је ногом далеко испред штале.
У затишју
Пешаку не треба много знања да би погинуо. Ми смо сада у рату, и мојим људима је потребно да знају само четири команде: плотун, брза паљба, јуриш, и на бајонет!
Смрт, живот… иду наизменично
Кришом сам грцао и шетао крупним корацима по соби, да бих прикрио своју тугу. А метални звук челичних мамуза опомињао ме да сам војник, ратник, коме не приличе сузе.
Позадина слави наше успехе
По поду леже војници, а на столовима њихове старешине. Затекла их ноћ у вароши и ушли у прву кафану да се склоне и одморе. Чак и онај на стражи код врата, наслонио се уза зид и спава.
Наша земља је слободна
Гледао ме је строго неколико момената, затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех.
„Наздар… наздар“
Али ипак, њихове цокуле су много боље од исцепаних опанака и, после срдачног поздрава, свлаче Чеси цокуле, „дарујући“ наше војнике.
Релеј
Толике ноћи смо раније наступали и одступали, куда се све нисмо провлачили и увек сам се питао, које су то очи које нас по мрачним ноћима воде.
Било је то двадесетога новембра
Почели смо уображавати да смо са свих страна опкољени и, при најмањем нашем покрету, припуцаће на нас, било то непријатељски, или наши војници.
Па докле ћемо?
Борбе нису биле оштре. Неке чарке, испалимо по који плотун, као да кушамо снаге. Увиђамо да им главне снаге нису још пристигле, а нарочито тешка артиљерија.
У ишчекивању смрти
Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно разрогачене, уста отворена, као да вапије, али шишти, и грчевито савијеним рукама придржава своја рођена црева.
Села су горела
Село је испред њих. Видимо како војници истерују мештане из кућа, јер ће село бити изложено и пешачкој и артиљеријској ватри.
Страшна вест
Целе су ноћи праштале пушке и бомбе, непријатељска артиљерија је гађала наше ровове, а командант дивизије у неколико махова тражио је обавештење.