Између нас и њих затегнута жица – крстила звана, и то је уплетено у жицу, завезано једно за друго, по две-три линије тако.

Док сам био у Солуну, виђао сам краља Петра, виђао сам и Александра – он није био симпатичан, али чика Пера је био омиљен међу војницима.

Ми војници носили смо болесног војводу Путника. Уска стазица, узбрдица, са десне стране амбис. Ја баш носим са десне стране, поред амбиса.

Често сањам да сам у рату. Увек сањам да се спремамо за јуриш и све некако не могу да стигнем.

Код куће дознам што Маџари тели мен д’обесу: била грешка.

Кад сам први пут дошао у село на одсуство, видим по капијама црне барјаке, и мајке у црним марамама. То ми је било теже и од Албаније и од фронта.

Неки војници, кад су чули да сам био у ропству, чуде се што сам дошао, кажу: боље роб него гроб. Ја им кажем: Слушајте, људи! То је глупа ствар, ничег бољег нема од слободе.

Наиђемо на војника да је пао од глади, од болести. Удара се у груди и виче: “Леба…”

Кад је лађа потонула, вртлог одвуче оне што су били ближе, подавило се много. Ја нисам знао да пливам, легао сам на даску и држим се…

Дошло ми да заплачем због те песме. Не тугује тај рањеник због своје тешке ране, због неизвесности, због своје родбине о којој ништа не зна – тугује због своје отаџбине.

Неће, значи, непријатељ да се бори само против наше војске, хоће да уништи српски народ, хоће да га збрише с лица земље. Да не постоји више.

Али, дрхтало се и од моје бомбе, од мог гласа. Шваба је моје име изговарао са страхом. Команда је слала потере, али се многе нису вратиле.

Причала нам је „бака Софија” – како су је звала деца из комшилука – о великим, незаборавним данима своје младости, кад се све нудило отаџбини, а од ње се није тражило ништа, чак ни – незаборав.

Нико није слутио да ће ускоро за овом младом девојком бити организоване јаке потере и да ће бити обећана велика награда ономе ко је ухвати живу или је убије.

Без обзира на разлику у вери и народности нисам могла да их разумем: зар им туђинац може бити милији од људи чији им је језик заједнички и који живе на истом тлу?

Виђала сам их и видала им ране. Колико сам могла. Још памтим згрчена лица, потамнела као олово.

Потресла ме је сцена коју сам видела кад је болничка чета стигла на Косово Поље: војници полегли по земљи и љубе је.

Кренусмо и ми у повлачење: нико не говори ни куда, ни зашто, ни шта ће с нама бити…

Све што псују српски војници, псују и бугарски. И све то – истим језиком…

Оцу Крстомиру много жао, али не зато што му пет синова одоше у рат, него зато што је он стар и болешљив, па не може да крене с нама.

На Крф стигосмо као костури. Као сенке. Од наше младости и снаге – ништа. Неке износе из лађе, ја некако идем, бауљам, не дам се.