Мој Мишо, мој пријатељу, одоше два живота за шест динара…

Нису се појавили ни на фронту, ни у логору, нити су дошли кући. Ето, тако су нестајали регрути. Тако су умирали моји вршњаци.

Три ожиљка на телу и лицу, много ожиљака на души. Свака трагична слика коју сам видео, остављала је још по један ожиљак.

Тек сада је настала невоља: од Немаца бежимо, а од наше јединице се кријемо!

За нас, ђаке капларе, говорило се да смо најлепши цветови Србије који ће бити покошени на њеним ратним пољима.

А у Београду ври, само се прича о атентату, ултиматуму, предстојећем рату. Певају се борбене песме; младићи и девојке воде коло на Теразијама и певају. Све, у ствари, мирише на рат.

Узеше ме у јуришни батаљон. Ја – срећан! Већу част, сигуран сам, нисам могао да доживим. Као да сам окрилатио.

Био сам и на Мачковом камену и ту сам, не слутећи, доживео најдубљи бол: међу мртвим борцима препознао сам и свог брата Божидара.

Добровољац Војин вам поручује – не штедите муницију.

Они људи што су онако тајанствено долазили у нашу кућу били су из комитских одреда који су крстарили по околним планинама.

Неке на обалу избаци јак ветар. Од њих смо сазнали да је то брод са доборовљцима из Америке. Биланс ове несреће био је стравичан: много их се утопило.

Шапућем: полако поднаредниче Димитријевићу, стишај узбуђење прислони карабин чврсто уз раме, држи га на нишану, па кад промоли главу – опали.

Чим Црна Гора зарати, њени синови, ма где били, чак и у далекој Америци, најпречим путем хрле да у том рату учествују.

Осматрам и лепо видим како аустроугарски стрељачки строј напусти ледину на којој је лежао и крену према мојој чети.

Нисам ни слутио да ћу са непуних осамнаест година постати добровољац у француској војсци. Још мање да ћу се наћи у обавештајном одсеку.

До највећег српског одликовања, Карађорђеве звезде с мачевима, дошао сам захваљујући више срећном случају него храбрости.

А пешаци – као на крилима, као олуја, тутњи и слама отпор непријатеља. Неизбројива армија храбрих – још чека витешка пера.

Рат је велико зло! – говорио је те вечери мој отац.

Ту ме је сустигла страшна вест да су моју мајку, за коју су установили да је била главни поузданик Народне одбране – јавно обесили, а оца и сестру осудили на вишегодишњу робију.

Гинуло се. Није се могло друкчије. Враћали смо оно што нам је било отето. А били су нам отели отаџбину.

Из љутих бојева Благоје Јанџиковић носи шест одликовања и две Споменице које сведоче о освећеном Косову 1912. и верности отаџбини 1915. године.