Једнога дана унеше мало свежине у наш монотони живот Енглескиње из једне канадске болнице, које су навратиле да посете наш пук.

Kао да је овде зборно место нација, па су сви запели убрзаним темпом да изграде нови свет. Такав је био Солун априла месеца хиљаду деветсто шеснаесте године.

Чудан ти је овај наш свет. Брзо се свикне на сваку ситуацију. Пре три месеца први пут видели су море и бленули као на чудо. Пази их сада… као да су „репоње“ на броду одрасле.

После обуке изиђемо на обалу и посматрамо рибаре. Понеки пут им се и војници придруже и онда заједно вуку мрежу. Са нестрпљењем чекамо када ће се мрежа појавити.

Али треба батаљон војске по цео дан да копа гробове, а после ни места не би имало. Сада их бацају на обалу, увече дође једна лађа, натовари их и онда ноћу баце у море.

Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе.

Војници су бленули. Сада ће се навести на пучину. И радовали се и стрепели. Али се тешили да им се ништа горе не може десити но што су већ преживели.

Преплашена животиња омаче се низ обалу и река је понесе. На оној обали привлачили су журно конопац од руке до руке, било их је преко двадесет…

Према светлости ватре угледасмо попа Момчила са читом на глави и у црном капуту. Ишао је к нама. Али као да се предомисли, окрете надесно и оде у правцу шатора команданта пука.

Сада су нам људски лешеви служили као путоказ. Покрај многих леже и њихове пушке. Вукли су их до последњег даха…

Људи занемели. Иако готово на сваком кораку виде понеког мртвог војника, стоје сада скрушени и збуњени. Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом.

Тако све поред обале, и стигосмо у Сан Ђовани… Једна зграда само и неколико барака. Остало крш и камен.

Гладни војници лутају улицама. Један сео на праг куће, ставио пушку покрај себе и притајио се. Не знамо да ли спава, или је мртав.

Једнога дана засу нас киша са хладним ветром. Шатори су били сасвим поцепани, а вода подилазила испод војника. Било је тешко наћи дрва.

Али, и људи заостају. У многих су отекле промрзле ноге, те остају седећи крај пута. Нити они моле за помоћ, нити би им ко могао помоћи.

При светлости слабе лампе, а кроз дим дувана, једва назрех гомилу људи, који су седели на поду, око ниске трпезе, прекрштених ногу.

Налазимо се на висини преко хиљаду седам стотина метара. И да је лето, било би нам хладно. Ноздрве се при дисању лепе. Људима би се повратила снага када би попили само гутљај нечега топлог.

Треба оружје уништити. Па ми нисмо више војска! Све је пропало! У овој тамној мразној ноћи брујало је као у кошници.

Ја и Ђуро пођосмо уз мрачне и уске дрвене степенице. На врху нас дочека један млад Арнаутин и руком нам показа на једна врата.

Неки се колебају, пођу, други их сретну и онда се врате. Изнурени телом, измучени душевним колебањима, лишени тако воље, иду мрзовољно, ослушкујући непрестано шта се око њих говори.

Изненађени навалом, Бугари поскакаше. Застадоше, као да не верују. Али наши почеше ускакати у ровове и Бугари окретоше леђа. Наши су им дували за вратом. Пређоше ровове, налетеше на бугарску комору.