Сав црвен, гледајући подмукло, трговац приђе теразијама и одмери два килограма. Лука извади банкноту и баци је на тезгу.

И испред нас и позади чују се псовке, вика, одјекује тресак ствари бачених у реку или прасак изломљених кола… Али колона иде без застоја.

И увек оне познате приче: северна и јужна војска. И тешко команданту јужне војске, ако за главну базу одбране није изабрао багрдански положај.

По неком предању, артиљерац не сме напустити топове до последњег даха. Људи су се саживели са том мишљу и стоје неми и укочени поред оруђа, очекујући све што је најгоре. И то свесно.

Престала је најзад киша, али су гранате најтежих калибара све жешће риле по рововима и около топова. Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију

Одоше у оне гробнице пуне лешева, да и они оставе тамо своје измучено тело. И он с њима. Станислав Петровић, млад потпоручник од двадесет година…

Угледасмо једнога старијега човека разбарушене косе, раздрљена одела, који нам журно приђе, и поче говорити неке неразумљиве речи.

Под Београдом су отпочеле борбе и избезумљени народ је бежао. Стиже и једна композиција са избеглицама. Мајке су вукле децу, носећи собом у дењковима најпотребније ствари.

Александар дигао главу и удише широких ноздрва, дишући дубоко. А када командир изиђе неким послом, Александар је привуче на груди.

Загледа се у једну лопату наслоњену уза зид. Погледа у дежурног каплара, затим у лопату, приђе журно и одбаци је ногом далеко испред штале.

Пешаку не треба много знања да би погинуо. Ми смо сада у рату, и мојим људима је потребно да знају само четири команде: плотун, брза паљба, јуриш, и на бајонет!

Кришом сам грцао и шетао крупним корацима по соби, да бих прикрио своју тугу. А метални звук челичних мамуза опомињао ме да сам војник, ратник, коме не приличе сузе.

По поду леже војници, а на столовима њихове старешине. Затекла их ноћ у вароши и ушли у прву кафану да се склоне и одморе. Чак и онај на стражи код врата, наслонио се уза зид и спава.

Гледао ме је строго неколико момената, затим спусти поглед на моја рамена, са којих су лепршали пешкири и један крај његових усана развуче се у осмех.

Али ипак, њихове цокуле су много боље од исцепаних опанака и, после срдачног поздрава, свлаче Чеси цокуле, „дарујући“ наше војнике.

Толике ноћи смо раније наступали и одступали, куда се све нисмо провлачили и увек сам се питао, које су то очи које нас по мрачним ноћима воде.

Почели смо уображавати да смо са свих страна опкољени и, при најмањем нашем покрету, припуцаће на нас, било то непријатељски, или наши војници.

Борбе нису биле оштре. Неке чарке, испалимо по који плотун, као да кушамо снаге. Увиђамо да им главне снаге нису још пристигле, а нарочито тешка артиљерија.

Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно разрогачене, уста отворена, као да вапије, али шишти, и грчевито савијеним рукама придржава своја рођена црева.

Село је испред њих. Видимо како војници истерују мештане из кућа, јер ће село бити изложено и пешачкој и артиљеријској ватри.

Целе су ноћи праштале пушке и бомбе, непријатељска артиљерија је гађала наше ровове, а командант дивизије у неколико махова тражио је обавештење.