Зајапурена лица, обливена знојем, посматрао је Александар закрвављених очију ово витко тело седамнаестогодишње девојке.

Чујемо како лете наша зрна, њихов фијук је све јаснији, људи несвесно увлаче главе у рамена и са страхом подижу очи.

Ми који гинемо не узбуђујемо се толико као они из позадине…

Пуцњи су све чешћи. Кажу како је наређено да се непријатељ протера или заустави по сваку цену.

На оголелој равници угледах наш стрељачки строј како у нереду одступа. У нашим заклонима били су Аустријанци. А из оне шуме наступали су у масама.

Са торња се видела непрегледна равница, јасно оивичене њиве, и непрегледна кукурузишта са ижђикалим стабљикама као шума каква.

Војници се притајили и нетремице гледају у хоризонт замагљен од димова шрапнелских. Иако су навикнути на овакве призоре, ипак је мучно стање ишчекивања.

Прича се како није добро да погреб иде истим путем. А ми наиђосмо опет на ону несрећну Битву, где још леже мртви, надувени коњи и преврнута кола. Очајање обузима људе при помисли на понован прелаз.

Увукли смо главе у рамена, стисли песнице и зубе, очекујући да се догоди нешто страшно што ни у крвавоме рату није баш тако обична ствар.

Кроз прозорче на штиту, према месечевој светлости, угледасмо тамну, искривљену силуету моста. Људи су дрхтали при помисли да су занавек одвојени од своје браће и другова.

Војници су покушавали да дигну коња. Али глава његова тресну о земљу као бачена клада и животиња је тужно гледала стакластим очима, док су јој ноздрве биле раширене, а слабине се тешко надимале.

Војници, већ малаксали од несанице и замора, поседали поред топова, чупкају и гризу траву. Да ли од досаде или глади?

Заблисташе бајонети на сунцу као хиљаде малих сијалица, и цела маса као да се следи.

Наређено је устајање у један час по поноћи, а покрет је заказан за четири часа. Људи су се лено протезали и једва вукли уморне ноге.

А већ дојади и ово марширање. Није се касало, већ смо данима ишли ходом.

Војници су са љубопитством задизали поклопце, да виде оне дугуљасте направице са јајасто зашиљеним врховима, фино градуиране и изрецкане, како на сунцу светлуцају.

Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар.

Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке. Отац је гризао усну и са муком се савлађивао.

Њихове очи синуше горштачком дивљином… Браниће се, браниће, до последње капи.