Учествовао је у свим ратовима од 1912 – 1918. године, у брдској артиљерији и у борбама стицао је чинове и висока ратна одликовања.

За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату против Аустро-Угарске 1915. године, као резервни капетан I класе одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

У рат је отишао као двадесетогодишњак, а вратио се у своју Мачву са Карађорђевом звездом са мачевима, две медаље Милоша Обилића, Албанском споменицом и другим војним одликовањима.

Мада тешко рањен није заборавио да понесе затварач тешког бугарског митраљеза.

Каменицама је прогонио непријатеља све док му није стигла помоћ из позадине. Том приликом је тешко рањен.

Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима два пута и једном мирнодопском без мачева; ратним војним крстом Француске, Италије и Грчке.

У рат одлази 1912. године као обичан редов-пешак. Не зна се која је одликовања тада добио, али је познато да је мобилизацију 1914. године дочекао у Ваљеву у чину поднаредника.

Василије је за личну храброст и пожртвовање на бојном пољу 1914. – 1915. године одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, као и Карађорђевом звездом без мачева.

Учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912 – 1918. године као официр 16. пешадијског пука Моравске дивизије.

Борио се у првом и другом балканском рату и у првом светском рату.

Из рата је изашао као официр, а одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Златном медаљом Обилића и Орденом Белог орла.

Ја сам овде дошао да ратујем и браним земљу од поробљивача, а муницију сам употребио како сам знао и умео.

Као каплар није одступио са својом десетином приликом једног контранапада аустроугарских војника, што је било пресудно за очување положаја.

18. априла 1911. године одлази на одслужење редовног војног рока у првом пешадијском пуку „Књаз Милош Велики“ у Врању где остаје до завршетка првог светског рата 1918. године.

Одлази 1912. године у први бапкански рат и кући долази на кратко одсуство тек 1918. године.

Ваш син пао је на бранику Отаџбине, као дика и понос пука „Хајдук Вељка“ и његово достојанство и пожртвовање равно је смрти Хајдук Вељка.

За ратне заслуге одликован је Карађорђевом звездом са мачевима трећег реда, коју је њему и још неколицини официра уручио лично регент Александар.

Наше трупе морале су да се пробију кроз Качанички теснац. Борба, која се ту развила са Бугарима, била је крвава, на живот и смрт.

За време једне офанзиве са својим људима издржао је осам дана у води. На крају, је по својој замисли, извршио један јуриш. Али тако успешно да није изгубио ни једног војника.

Када су настале крваве борбе, и када је требало бранити Отаџбину од непријатеља, млади потпоручник показао је беспримерно херојство и пожртвовање.

Из рата Љубиша је изашао као стопроцентни инвалид. По повратку из Француске понуђен му је положај окружног начелника у Куманову, али је он то одбио и посветио се питањима ратних инвалида и заштити младежи.