Драгољуб је учествовао у ратовима од септембра 1912. до коначног ослобођења и уједињења земље 1918. а у војсци се задржао до 1920. године.

У бојевима је више пута рањаван. Према сећању родбине дошао је са осам рана. Најтеже је био рањен у леву руку и леву ногу.

У борби против Немаца 1915. Милашин је погинуо код Смедерева, под кишом куршума храбро износећи рањеног команданта покошен је рафалом митраљеза.

Преживео је тешки окршај на Црној реци али је у борби за Битољ тешко рањен од стране Бугара. Прободен је ножем на шест места по телу.

Учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1918. године. Из рата је изашао као потпоручник, а у служби у бившој Југословенској војсци унапређиван је и на крају је био капетан I класе.

Као пешадијски каплар одликован је златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима за показану личну храброст и пожртвовање у рату против Аустро-Угарске 1914. до 1915. године.

На бојним пољима храбро се борио све до свршетка рата 1918. године а са српском војском је прешао Албанију и доспео на солунски фронт.

Није познато у којем од многобројних окршаја од 1916. до 1918. је погинуо витез Станко Вучетић. У костурници на Зејтинлику његово име уклесано је на плочи број 4793.

Милун Марковић је преживо и све ратне тешкоће, али је у оном последњем јуришу у отаџбину у септембру месецу 1918. године храбро погинуо у 35. години.

Ако испадне добро мени награда, а ако не испадне зна се – метак у чело.

Нарочито се истакао у бици на Кајмакчалану где је одликован официрским орденом Карађорђеве звезде с мачевима и по ослобођењу Битоља је унапређен у чин мајора.

За ратне заслуге у првом светском рату Мирко Васиљевић је одликован војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима и низом других одликовања за храброст.

Јован је рањен код места Причиновићи приликом форсираног напредовања Шумадијске дивизије код Шапца.

Посебно се истакао при пробоју солунског фронта. Осим Карађорђеве звезде са мачевима, Драгољуб је добио и две медаље за храброст „Милош Обилић“, као и многа друга одличја.

За време првог светског рата прешао је у Србију и борио се у српској војсци. Са том војском прешао је Албанију и борио се све време рата на солунском фронту где је задобио више тешких рана.

У Крхавици је Тодор живео до 1913. године, када је отишао на рад у Америку одакле је с првом групом добровољаца дошао на солунски фронт.

Спасоје Нешовић је био артиљеријски капетан I класе. За заслуге и храброст на бојном пољу одликован је Карађорђевом звездом са мачевима и осам других одликовања.

За осведочену личну храброст и пожртвовање у рату 1913. године, одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, међу првима одликован највишим одличјем за храброст.

Михаило је учествовао у ратовима од 1912. године. Служио је у XIV пешадијском пуку Тимочке дивизије првог позива.

Борио се на Мачковом камену и у другим бојевима и са српском војском прешао је Албанију у пратњи начелника Врховне српске команде војводе Радомира Путника.

Године 1915. Милорад је у Блацу код Прокупља рањен и заробљен и до краја рата као инвалид 70 одсто остаје у ратном заробљеништву у Будимипешти у Мађарској.