Пуковник Чолак – Антић спада у ред најелитнијих коњичких официра. Имао је солидно опште и стручно образовање, био је добровољац и комитски четовођа, показао се као врло храбар и добар командант.

У првом светском рату 1914. и 1915. године Војин поново предводи као командант свој Други коњички пук који је предводио и у претходна два рата.

Многи су заспали а можда и сви, пао је договор да се стражар ухвати и разоружа и да се одмах пређе на разоружање читавог вода.

Са својим водом учествује у борби против Бугара на положају Малка Ниџе, 7, 8. и 9. августа 1916. године. Поново је тешко рањен, од те ране је боловао четири месеца.

Ватром из свог митраљеза држао је свој положај не одступајући с тог места.

У рату је био пешадијски поднаредник, и као такав командовао десетином а у појединим приликама и водом.

Драгомиров отац молио је бога да му се бар један од синова врати жив. Судбина је доделила да Драго дође жив овенчан словом и са Карађорђевом звездом са мачевима на грудима.

Примио је команду над четом, пошто му је командир погинуо и на положајима Креста и Кола водио с непријатељем непрекидно борбу бомбашким одељењима и патролама.

На солунском фронту је био делегат код источне војске, затим начелник штаба команде артиљерије, једно време је био на служби при Врховној команди.

Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима четвртога реда за личну храброст и за заслуге у успешном и брзом формирању наше прве добровољачке дивизије у Русији.

Дошавши до пешадије кроз непријатељску ватру био је у могућности да осмотри положај непријатељске артиљерије у да телефоном саопшти потребне податке за дејсто наше артиљерије.

Налазећи се на важном месту, левоме одсеку свог батаљона а на предњим положајима К. 1500 први је са четом издржао јаку навалу непријатеља и упорно се одупирао.

Показао је необичну и готово недостижну умешност, присебност, способност, хладнокрвност и сигурност и у вођењу борбе четом, тако да је задавао непријатељу страх ударом и приморао на одступање.

Године 1916. је у српском добровољачком батаљону био у првој чети на положају водног официра.

У рату 1912. године Алимпије учествује у операцијама Треће армије на Косову у одреду познатог војводе Танкосића.

Залажући се у свим приликама да своје дужности обави на најбољи могући начин, Велибор је за те заслуге много пута одликован.

У првом и другом балканском рату Живојин је непрекидно учествовао у борбама, као и у првом светском рату на Мачковом камену и многим другим положајима.

Када је 1914. године букнуо први светски рат, Мићо је, иако далеко од свог родног краја и домовине, одлучио да се пријави за добровољца и да се бори за слободу своје домовине.

Милош је учествовао у свим ратовима Србије од 1912. до 1918. године. Многа своја дела објавио је у „Ратнику“ и у „Војном гласнику“.

У чин потпуковника унапређен је 1915. године, а по одлуци ратног савета у којем су били војводе Степа и Мишић и ђенерали Бојовић и Васић, чија је одлука била да се одмах унапреди у чин пуковника.

При пробоју фронта на Кајмакчалану 1916. године тешко је рањен, због чега му је ампутирана нога.