Антонијевић В. Милисав, официр-бригадни генерал (Чачак, 1. III 1883- 14. III 1958)

Антић М. Велизар, официр – дивизијски генерал (Доњи Милановац, Мајданпек, 11. VI 1885- Тузла, 30. III 1938).

Анђелковић С.Коста, студент права и резервни пешадијски потпоручник (Ваљево, 18. V 1893 – 7. VIII 1916, западно од Горничева).

Андоновић Ј. Драгомир oдликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Орденом Таковског крста V степена, италијанским Орденом гвоздене круне, црногорским Орденом Данила I и бугарским Орденом светог Александра.

Почиње Први балкански рат, и професор Цвијовић је у одреду војводе Вука.

За испољену храброст одликован је орденом златна војничка Карађорђева звезда са мачевима.

Ипак, Милорад није остао непримећен. Срби су издали Србина. Издају га и Немцима проказују комшије.

Видевши чутурицу непријатељски војници су дали знак за предају. Очито, чутурица је одрадила посао бомбе која им се причинила.

На положају Кожуљ, на Солунском ратишту, Продановић је тешко рањен. Од непријатељске бомбе задобио је дванаест рана које је преживео.

За изузетан допринос у организацији спасавања и збрињавања ратника одликован је златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима.

Несрећним случајем, као по иронији судбине, два дана после Божића 1925. године, изгубио је живот од мирнодопског метка недалеко до своје куће.

Драго храбро ускаче на положај погинулог митраљесца, узима оружје у руке и неутралише непријатељско митраљеско гнездо.

Како ратни дневници бележе Саво је 7. септембра у подне, приликом заузимања највише коте Кајмакчалана, погинуо.

Милић је командовао 1. батаљоном 4. пешадијског пука „Стеван Немања“ и у боју на Кајмакчалану бива рањен, задобио је седамнаест рана.

Он је ишао тако храбро, као да му је у грудима челично срце. Страх се, изгледа, плашио њега, а не он страха.

Учесник је пробоја Солунског фронта 1918. године, „испољавајући у многим приликама невиђену храброст“, као припадник 4. чете, 1. батаљона, 21 пешадијског пука.

Имао је око за опасност која вреба, посебно се истакао у извлачењу лакше рањених, који су били изложени подмуклој ватри непријатеља.

Деца треба да имају највише што се може, и да памте, осталима колико буде.

Погинуо је у борби код Књажевца 1915. године, на положају Бор. Родитељи нису знали за његову погибију, очекивали су да се врати кући.

Вратио се назад до скривеног сандука бомби и почео да их баца на непријатеља у намери да сачува топове.

а скочим и заклоним децу, молећи да их не убију. Волео сам много децу.