Јаћим преломи ону корицу и пружи ми половину. Док сам је узимао до срца ме дирну његова племенитост. Једем и размишљам, ово само брат брату може учинити.

Током јуриша на моћна бугарска утврђења на Кајмакчалану, септембра 1916. године, задобио је тешке ране.

У најкритичнијим моментима храбрио је своје војнике и био рањен, док је бомбама сламао обруч и отварао пролаз.

Из строја је изашао једино Милун Грбовић, што су сви и очекивали од овог стаситог младића, који се током читавог рата одликовао личном храброшћу и одговорношћу.

Преко изузетно тешког планинског успона, ваљевски ратници су 18. септембра 1916. године у силном јуришу прешли жичана утврђења и упали у бугарске ровове.

Борио се храбро у чувеној Дринској дивизији и са њом прошао све голготе које је ова дивизија првог позива прошла за време свог ратног пута.

Била је то чувена битка на Кајмакчалану. У овој борби Светозар доби орден Карађорђеве звезде са мачевима, поред осталих раније добијених, али доби и смртоносне ране, од којих касније подлеже у војној болници у Солуну 1917 године.

Иво, јави се. Ти немаш ни жене ни деце. За тобом нема ко закукати. У себи мислим: има их у Семегњеву доста који ће заплакати за сином и братом.

Видим ја, Кутлешићу, да од тебе никад неће постати добар војник. Ти си рођен да будеш кмет у селу, а не официр.

Љубомир је сутрадан команданту показао план непријатељских положаја са уцртаним главним упориштима и похвалио да су га Бугари почастили вечером.

Приликом повлачења наше војске, 11. новембра 1915. године, обавештава вишу команду да му је током ноћи побегло седам војника, али је одатле своју чету без иједне жртве превео преко Албаније.

Потпуно присебан, извлачио је своје тешко рањене ратнике са положаја, посебно своја четири најтеже рањена друга, спашавајући их од очигледне смрти.

Небом су једна за другом летеле три ракете показујући скривене бугарске хаубице.

Господине мајоре, ја сам овим људима дао реч да ћемо са њима поступати као са ратним заробљеницима. Захтевам да се моја реч поштује, у противном можете их стрељати једино пуцајући кроз мене!

Рајовић је у своје село стигао са највећим ратним орденом од кога се никад није одвајао и сигурно да се ниједан златиборски витез са њим није толико поносио.

А за чим нас двојица има да жалимо. Ти слуга, а ја пука сиротиња, велика штета и ако погинемо.

На први поглед падала је у очи његова маркантна, снажна и лепо извајана фигура, док су први контакти откривали скромног, благородног и симпатичног весељака.

Активирах две бомбе и убацих у цев топа, а по договору моји другови их ставише испод митраљеза.

После опоравка, спроведен је у немачки логор, где је провео три године.

Живот златиборског витеза Милана Миросавића је тужна прича, која игром судбине није мимоишла ни потомке, а досеже и до данашњих дана.

На моменат се запита, зар ово свето платно сме остати на бојишту, зар ову светињу пред којом смо се заклињали краљу и отаџбини смемо препустити Бугарима да је скрнаве?