“Марш у пизду материну! Да сте добри не би се ви одвојили од свог официра. Ја одговарам само за моју јединицу.”

Баш један сваља се код мене, па ме гурну, а ја само да га убодем. Каже: “Немој да ме тепаш, братко, пијан сам.”

име: Живота презиме: Тодоровић име оца: Милутин место: Јеленац општина: Топола година рођења: 1896. година смрти: извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија

Призор је страшан: види се граната ноћу како лети преко неба и затим експлозија раскида ровове и војнике. Кад војници погину од гранате, ту остају, ми немамо кад да сахрањујемо.

Док се оступало, била се војска поколебала, па су поставили на раскрснице као стражу – почели су војници да дезертирају, и неке су стрељали.

Ја сам ноћио у једној кафани. Изгубили смо команду и ови моји се договору те пођемо и ми у бежање.

Комендију си прависмо у болница. Управник Француз иска да гледа свадба како бива у наш крај. Изводисмо и тој.

Ујутро су наши болничари некаквим колицима износили из шатора на десетине и десетине мртвих. Тифус није штедео никог, нарочито је косио старије особе.

Пређемо море, једно, је л’ беше два мора, све нормално, стигнемо у Солун и изиђемо у неко поље солунско.

И једнога дана дошло наређење, ту има разне фабрике, све фабрике да отворе сирене, и ми на машинама… Једна ука. Каже – крај рата, закључено примирје, и завршен светски рат.

Прелазили смо деда и ја преко ровова – празни ровови. Војници су изишли у јуришу из њи. Они су ишли у напад, у плотун, бајонет на бајонет. Груди у груди.

Сад ми потерамо сучку Бугарину, стигло више војске, више оружја. Мало наши војника изгинуло кад смо оступали, али кад су они оступали изгинули су грдно.

Они су четири месеца надирали, гонили нас и освајали. А ми смо њи за само десет дана сатрли. Стално у напад, из дана у дан!

Мртав Шваба по Церу се простро. Лежи ко лист. Побијено, побијено, и што је морало и што није. Не може друкче, такав је рат.

Брат најстарији Влајко и ја били смо на Солуну, Илију и Драгомира заробиле Швабе на Варовници четрнајсте године, а отац је умро за време турског рата, душо горка!

Води Краљ коло, уватише се официри и војници, али краљ Петар је казо: да сваки војник поигра до њега, да се увати за руку његову. Тако сам и ја поигро до краља и уватио краља за руку.

Од Колубаре отишли смо на крај Србије, према Македонији. Ја сам и даље у војски, ко је смео да пусти да идемо кући. Нисам ја више кућу видео док нисмо дошли са Солунског фронта.

Имали смо чарке с Албанцима. Они уз Турке били, од Турака пушке добили. Увек су они имали неке комите, на сваком брду и у свакој шуми.

Ја за козама – свиње у штету. Ја за свињама – козе у штету. Кад дођи кући истукли би ме што сам направио штету. Кад пођи од куће истукли би ме да не би направио штету. Елем, било штете не било – батина је било увек као кише.

Јутро хладно као усред зиме. Ветар дува, хладан северац а помало и снег провејава. Воде нема за умивање. На бунару се накупило много света да се ни прићи не може. Сломише чак и точак од бунара.

И колико је трагедија одиграно на овом малом парчету света које из мора штрчи и које шибају ветрови и валови када се небо облацима превуче.