Наређен је напад на Шабац. Митраљеско оделење одређено је у претходницу са првим батаљоном.

Кад куцну час да се српска тробојка скине са ућумата, где се победоносно вила још од новембра 1912. године, скоро 7 месеци, свакога Србина је у душу дирнуло.

име: Милован презиме: Матић име оца: Милан место: Баничина општина: Смедеревска Паланка година рођења: 1901. година смрти: извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић

Одем на два-три дана кући. А мој деда, звао се Никола Царић, мени каже: “Свуци ту аустријску униформу, не идеш више у аустријску војску.”

Сасвим случајно сусретнемо јединицу у којој је био мој отац Видоје. Вио у борби на Шар-планини, они задржавали фронт док смо ми одступали.

Од куће сам пошао у опанцима, они се поцепаше и покидаше, па сам у Албанији у чарапама ишао по снегу и блату.

А кад смо ишли у пробој, кад смо заробљавали Бугаре – нисмо стрељали, зато што нису Французи дали. Да су нас пустили, не би оставили ниједног Бугарина. Они су наше – кога год су заробили убили одма.

Тамо – погинуо капетан и погинуо мој друг Здравко што ме замолио да уместо њега спроведем регруте. И све зато што из оног чунка што је капетан протурио кроз прозор ватра запалила складиште са муницијом и експлозивом.

Код нас дошли добровољци из Америке, преко десет хиљада. Све Срби који су били тамо на раду – печалбари.

Изиђи ти, изиђи ти! Ајд: за ноге, за руке, ‘ватај и бацај у тај Црни Глиб, Црни Дрим, како ли се зове!” Побацамо, и однесе река мртве војнике.

Враћамо се на своја места – наређење: на своје положаје! – и само прескачемо мртве Бугаре. Покрене се неки – још жив, неки јечи, неки погинуо – чудо божје.

Сваки код своје раке, тако стали. А Апис се окрете у ону раку и каже: “За мене је ово мало и плитко.”

Доктор ухвати мене овако за леву руку, подиже ми очни капак, погледа и – прође. Имао сам само 40 килограма, живи костур, ништа више.

Запалио сам брату свећу на гробу… И споменик сам му подигао. Тамо горе на Ветернику. Тај споменик на Ветернику и данас мора да је тамо. На хиљаду четири стотине метара висине!

Петорица браће смо пошли у рат. Двојица су били у ропству: један је био у Бугарској, други код Талијана оних Фрањиних, а ја и Радомир прешли смо преко мора и вратили се. А најстарији брат, Милоје, остао је на Мачковом камену.

Нисмо дали да закоље Белог Јову за славу. Заволели смо га, играли се са њим. Па кад идемо на положај, Јова са нама, неће са другим војницима за божју мајку, само са нама.

Побего, предао се. И, кад смо се ослободили, ту сам га у селу затекао. Али погине, сирома, вадио неко дрво и оно падне и убије га.

Кад смо били у рововима, ми смо мислили да више кућу видети нећемо, толико је то било утврђено.

Знаш шта војску још сатре? Пиће! Кад смо узели њине ровове, на сваких пет метара петачка стоји, бугарска ракија.

Кад сам дошао, дао сам сеоском деловођи Николи Милићевићу у Ратару буквицу да ми овери – и нисам је ни добио. Па ето што нисам добио: што га нисам гласао.

Нисмо имали шта да једемо: тринаест дана ја нисам метнуо трошицу у уста. Снег, зима, немамо ништа на ногама од обуће, поцепали се опанци.