Стогодишњи Божидар Миладиновић из Кнића каже да је заборавио многе ствари из свог бурног живота, али се добро сећа свих бојева које је водио његов 11. пешадијски пук.

Познавао сам војнике који су ове наредбе војводе Степе Степановића и генерала Франше д’Епереа знали напамет.

Најпре је грунула артиљерија. Чинило се да се небо пролама и земља тресе. Кренули смо. Искочио сам из рова и са откаченим бомбама претрчао празан простор између ровова и бацио бомбе. Учинише то и моји војници. Изненађен нападом, непријатељ није умео да се снађе.

Види официр да немам црно на бело, па ме пита колико имам година, милује ме по коси, па нежно, очински каже: „Хајде ти, Алекса Петровићу кући; иди у своју Слатину па кад будеш био потребан војсци, позваће те…“

Тако дан и ноћ. Усред љутих битака, у земуници, на косини, у пољу, на планинском вису, засут рафалима, мислио сам само на телефон. Само да се веза не прекине.

Ране на телу лакше је подносио од рана на души. А њих су изазивали призори виђени на спаљеним огњиштима сељака, кроз чија је села пролазио у шестогодишњем ратовању.

Усред битке на Мачковом камену, трећег дана у сутон, дотрча ордонанс команданта дивизије генерала Васића и рече ми да хитно дођем у штаб. Потрчао сам у правцу штаба, док су меци фијукали око нас.

Сећам се и доласка на прву железничку јапанску станицу. После лекарског прегледа, подељен нам је ручак: пиринач са месом и два дрвена штапића уместо виљушке. Јели смо прстима.

У рату је важно – имати обавештење о кретању непријатеља, његовој снази, оружју. Зато су заробљавање и довоћење „живих језика” имали велики значај.

Код Турака је владао страх од наше коњице. Бојали су је се као од живе ватре. Тај страх је трајао још од битке на Куманову, када је наша коњица направила покољ међу пешацима.

Ја, Огист Албер, тада нисам ништа знао о српској војсци. Као и други француски војници испуњавао сам војничку дужност.

„Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…”

И данас, упркос годинама, кладио би се, каже, да ће прецизно да убаци каменчић у птичије гнездо на врху дрвета. Или, ако затреба, да без промашаја убаци бомбу у ров. Јер, он је рођени бомбаш.

Ни сам не знам у колико сам битака учествовао. Ко би се тога сећао после толико година. А ја сам био војник по струци, завршио сам подофицирску школу и догурао сам до капетана прве класе.

Око три сата ујутро, деветог августа, био сам на мосту. Буљио сам кроз мрак у други његов крај на другој страни. Ништа нисам опазио ни чуо. Наједном, грунуше топови и гранате почеше да рију Топчидерско брдо.

Између Кајмакчалана и Доброг Поља каменити врх који се зове Кучков камен. Иза тог врха Бугари су се укопали и утврдили, сместили немачки митраљез и само косе.

Таман ми тако шапућемо кад, на петнаестак метара од нас, једном узаном стазом, по мекој трави, иду три швапска војника. Судим да су веома млади, неискусни, чим тако неопрезно иду. Не знају каква је ово земља, какав је ово народ, не знају да их иза сваког грма вреба наш човек.

Име су ми лако памтили: Жорж. Са презименом је ишло мало теже: Швајцер. За три године, оне сурове, ратне, у којима сам се дружио са српским војницима – научио сам више него можда у целом свом животу.

Развио сам вод фронтом према непријатељу. Војници су повадили бомбе, прегледали бајонете на пушкама – све немо, без израза на лицу. Најзад, мајор викну: „Јуриш, у-ра…!”

Кад смо били на око 500 метара од коте, запраштали су пушчани пуцњи и то на мом десном крилу. Зрна су фијукала високо изнад наших глава, па ми је било јасно да је непријатељ отворио ватру на коњички ескадрон који је наступао друмом.

Tешка срца јављао сам мајкама и сестрама шта су њихови синови и браћа рекли на издисају. А умирали су на мојим рукама. Гледао сам њихове очи, њихова бајонетом избодена тела, слушао и бележио њихове последње поруке