Андријина чета борила се на положајима око Шапца, па се после вратила на Кривају ка Церу. На Преображење заметнула се љута борба. Андрија је гледао својим очима како умиру његови рођаци, суседи и сељаци, његови најбољи другови.

Заиста, из даљине је допирао немио звук, који је њима био тежи од рике топова и пуцњаве митраљеза. Мало затим авион се показао. Био је врло далеко, једва се видео, као нека црна тачка у небу. За њим су ишла још три.

Аустриски војници промакли су друмом, и не осврћући се око себе. Плануло је неколико пушака и они су се срушили. Претурени точкови остали су им насред друма, а двојица су се превијали у јендеку. Трећи је лежао непомичан.

Ми смо имали у пуку свега четири митраљеза. После су донели и један коњички митраљез, па га поставили на згодно место да допуњава оне остале.

Гранате су падале и ватра није престајала. Радоје је трчао око топова и мислио да сам својом снагом може да их спасе. А војници су се склањали, гледајући како њихови рањени другови запомажу, а други непомични леже са свежим ранама на глави, из којих је још цурила топла крв.

Михајло је креснуо бомбу о бомбу и бацио у гомилу. Запалио је још две. Експлозија је била страховита и он је убрзо чуо јаук рањеника. Провирио је иза рововског зида и пришао гомили.

Наша им артиљерија није дала ока да отворе, па се увукли у земљу као мишеви. Допузали ми до рова. У свакога срце бије. Није, брате, лако погинути. Настала тишина, она језива, стравична тишина.

Гушали су се један наш војник и Бугарин. Милан је скочио да помогне другу кога је издавала снага. Није смео да пуца, јер би погодио нашег војника. Кундаком од пушке млатнуо је непријатељског војника и ослободио свог друга, који је већ малаксавао.

Стрељачки строј одмах је развијен. Командир Миловановић трчао је од вода до вода, газио по води, војницима и водницима издавао упутства и наређења. Ништа се није чуло сем шума плахе кише.

Истерали смо Аустријанце опет на Гучево, па иди на Мачков Камен, и тамо смо се око Дрине тукли све до под конац септембра. Онда навали силна аустриска војска. Тукли смо се поново на Костајнику, више Крупња и Пецке.

Пристигао је и наш стрељачки строј. Официри су узели команду. Војници су се хватали за гушу, тукли кундацима од пушака, клали ножевима. На све стране севала је ватра из пушака.

Исекосмо жицу, заурласмо и појурисмо. Као гладни вукови. Од оне вике у ноћи да те језа подиђе. Зауставили смо се у рововима. Непријатељ се збунио као нико његов. Избезумљени људи гледају нас и не умеју да се бране. Клали смо се и убијали како смо стигли.

Милоје се сећа како је пред собом гледао људе који гину, остављао рањенике који умиру, слушао врисак раскрвављених коња. И чини му се да га испод сваке букве и сада гледају понеке очи које се гасе.

Та ноћ ми је била најтежа. Звиждао куршум са свих страна, севала ватра и не можеш ока да отвориш. Са двојицом војника притрчим Сретену. Хтели смо да га превијемо и изнесемо, али нисмо имали кад. Припуцаше на нас.

Када је плануо велики рат, Божидар Митровић је био трећепозивац. Али није остао у својој радионици. У свом мајсторском оделу, са фишеклијама о појасу и пушком у руци отишао је и сам се јавио у команду.

Ригају топови барут и челик да те страва подиђе. Све се тресе. У силном тутњу одјекује небо и земља. Нећу слагати ако кажем да смо избацивали по двадесет метака у минуту. Рукама смо повраћали топовске цеви.

И заиста, цео строј се дигао и бацио оружје. Далматинци су једва чекали такву прилику. Али, у зао час. Тек што су побацали пушке, подигао се онај други строј и почео да их бије из митраљеза. Позади су били Мађари и Аустријанци.

Шеснаестог септембра било је понајтеже. Паклена ватра почела је још од ранога јутра. Врило је на свим странама. Топови су ригали ватру и њихов тутањ, као грмљавина, одјекивао је у сивим масивима Кајмакчалана. Овога дана голим грудима требало је разбити све препоне и освојити непријатељске положаје.

Чим је планула пушка, остали су почели да беже. И нагазили право на Јованову патролу. Ови припуцали. Направи се лом за неколико часака. Од двадесет и три Аустријанца, колико их је било ту, свега њих шесторица здрави су се извукли.

Тако сам добио Карађорђеву Звезду. Али, поштени да будемо, сви су моји другови били храбри и вредни. Него, ето, они су мене волели, па ме предложили.

Цвокоћући зубима од зиме, он је пузао по песку и примицао се врбама, које су бацале своје мрачне сенке по површини воде. Био је опрезан као звер. Ситним песком посуо је своје влажно тело, да би се тако маскирао и био што мање приметан.