Куршуми око главе зује као пчеле. Кренусмо сви напред. Мајор Чекеревац први пред четом. Навалисмо као помамни. Оне из ровова истерали смо бомбама. Било клање, несрећа, газили смо преко мртвих.

Поднаредник Ранко са својим митраљезом био је истурен и скривен иза једног камена. А када су Немци мислили да су потпуно уништили наше ровове, кренуше напред. Ранко је лепо видео како се са коте спушта шест њихових стројева.

Три пута пео сам се ја на један јаблан и три пута рушиле се гране пода мном. Земља се проламала од силне ватре. Испењем се ја на врх јаблана, почнем да плетем гнездо, а оно – трес! Љуљне она граната, има у њој по триста кила.

Француски авион, премазан сивом бојом и маркиран знацима немачке авијације, читав час пре сванућа стајао је спреман на малом раскрченом простору у Јениџе Вардару, који је требало да буде нека врста аеродрома. Он је то уствари и био, јер згоднијег терена овде нису имали. У авиону је седео српски војник Ђура Перовић.

Много муке задао је он непријатељу својим митраљезом. Досађивао му сваког часа. Али ни непријатељ њему није остао дужан. Све су плотунима гађали његово гнездо.

Пошто су им од Краљева били пресекли пут, кренули су на Ушће, па у Косовску Митровицу. Код Пећи су уништени топови. Војници су морали да теше Драгомира када је сахрањивао топовске цеви. Плакао је као да је сахрањивао своје најмилије.

А измешале се лешине са овим стварима. Човека гроза хвата кад види ту касапницу. Свак помисли да и њега то исто зло може снаћи. Претрне човек од главе до пета. Јер рат је страшан и гадан. Али шта ћеш, ако је Бог рекао да се гине, не можем умаћи. Гину и наши и њихови. У смрти смо сви браћа.

Најтеже су моје успомене у Албанији. Људи из чете падали су ми болесни и гладни, а ја нисам могао да им помогнем. По пет дана ни сам хлеба нисам окушао.

Као град из неба, комади бомби су падали међу плаве. Настао је лелек и запомагање. Рањеници су пузили по крви и покушавали да се извуку. Шума је одјекивала као у грмљавини.

Аустријанци, који су били далеко свега две до три стотине метара, почеше да ускачу у онај зидани канал. Наши им подиђоше с бока. У каналу настаде права кланица. Избезумљени људи гушали су се, рукама давили једни друге. Налетали на голе ножеве.

Сипају они из митраљеза и пушкомитраљеза, али све преко нас… Бацају и бомбе, оне као флаше, али опет преко нас. Грме наше, грме њихове бомбе. Тако три-четири минута, а онда наста гробна тишина. Чујемо кукњаву у рововима.

Са осећањем које је познато само ратницима у оваквим ситуацијама, три војника одврнуше бомбе, спремни да крену у смрт. Челичне лопте требало је само креснути. Каплар Стојадин није више хтео да губи ни једног тренутка. Са својим кривим ногама, он је у два скока већ био на бугарском рову, Али, гле чуда. У рову није никог било.

Само два војника нису напустила свој топ. То је био Лазар Чокић, нишанџија трећег вода оне пољске батерије, и његов друг Јаков Шарчевић, једини од послуге. Нико не би знао да објасни због чега су они остали поред свог топа. То нису знали чак ни они сами.

Како то изгледа чудно и готово невероватно! Осамдесет и шест људи хоће да нападну једно место у коме се у томе часу налазило преко две хиљаде непријатељских војника. Ту је био и главни штаб непријатељског корпуса.

Полако, као гуштери, све пужући, пришли смо жици. Али види ђавола: тек што смо почели да сечемо жице, осуше Бугари ватром из митраљеза. Куршум је толико сипао да му ни тица не би могла умаћи. Ми нисмо имали куд.

Сава се успузао још ближе. А када је главом био на самом рову, из кога су вирила челична грла непријатељских пушака, вешто и снажно креснуо је бомбу о бомбу, и убацио у ров. Међу непријатељима је настала страшна паника. Урликали су и бежали на све стране, а када су бомбе праснуле, комади челика засули су их нештедимице.

Прешли смо преко Цера на Чавчиће. Стигосмо некако предвече. Крв ми се ледила у жилама. Свуда разбацана шаторска крила, изврнути казани, пушке и просута муниција. А црни се леш до леша. По двојица и тројица леже један поред другога, као да су заспали, заморени од дуга пута. Све младић до младића, све јунак до јунака. Закукале су многе мајке.

Они који су учествовали у борбама на Дрини, најбоље знају колико је то био тежак и крвав посао. Ето, јутрос је отишла једна патрола из друге чете. Два Пироћанца и један из села Тулара пребацили се чамцем на босанску обалу. И погинула сва тројица, ниједан се није вратио.

Наста тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снега.

Јадни пешаци. Њих нико не штеди, о њиховом умору нико не води рачуна. А смрт им увек прети. Ето, и сада, овако уморни и измрцварени, они морају својим голим грудима да налете на бугарске ножеве, морају да их разбију, да прокрче пут другима или сви да изгину.

Сима је човек осредњег раста, мршав и коштуњав, али још увек лак и снажан.