За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда.

У ратовима од 1912. до 1918. за осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу одликован је војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Ратовао је од 1912. до 1918. и у тим ратовима стекао је официрски чин Карађорђеву звезду са мачевима за храброст и пожртвовање на бојном пољу и многа друга одличја.

Погинуо је у јуришу на Карађорђевом брду код Параћина, ослобађајући Србију 11. октобра 1918. године.

Бојица је из Горње Јабланице, не знамо тачно из ког места и не располажемо никаквим другим подацима.

Познато је само да је рођен у М. Калу у Топлици и да се у свим ратовима за ослобођење и уједињење борио у јединицама Моравске дивизије.

За показану личну храброст и пожртвовање на бојном пољу Бобац је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Живан је био пешадијски бригадни генерал и за заслуге у рату је носио Карађорђеву звезду, Легију части и француски Ратни крст са палмом.

Душан Трифуновић је био активни ђенералштабни потпуковник и шеф у ђенералштабу Министарства војске.

Умро је 30. септембра 1917. године на солунском војишту као командант другог батаљона првог пука Моравске дивизије.

Погинуо је на Сивој стени на Кајмакчалану 19. септембра 1916. године као командир чете у Добровољачком одреду војводе Вука.

Погинуо је у борби код села Скочивира на Црној реци 26. септембра 1916. године као командант првог батаљона осамнаестог пука Дунавске дивизије.

Тога дана већина пилота није положила. Бранко је хтео да провери време и машину. Полетео је и пао.

Рањен је на Јунковцу 21. новембра 1915. године. Од те ране умро 3. јануара 1916. године у Каваји, при одступању српске војске преко Албаније.

Погинуо је на бојишту Рововске косе 20. јануара 1917. године као командир чете у седмом пуку Дунавске дивизије.

Погинуо је 27. септембра 1915. године у одбрани Београда, као командант батаљона у седмом пешадијског пуку на положају Бањица.

Погинуо је као командир треће чете другог батаљона Једанаестог шумадијског пешадијског пука првог позива „Карађорђе“, на положају код села Врбовца у округу Смедеревском.

Погинуо је 26. септембра 1915. на бојишту Лештару северно од Пожаревца као командир треће чете четвртог батаљона четвртог прекобројног пука Дунавске дивизије првог позива.

Погинуо је 6. новембра 1914. године као командир III чете првог батаљона Моравске дивизије у борби на Врапчем брду, на месту званом Човка на Колубари.

Умро је у болници у Београду 27. новембра 1914. године када је био на положају командира осме батерије Моравског артиљеријског пука.

У борби на Копитама у Босни тешко је рањен 11. октобра 1914. године, као командир чете I батаљона 11. пешадијског пука II позива Ужичког одреда.