Аустријанци сазнавши ко је он, направили су ломачу и живог га спалили.

По оздрављењу од ране добивене код Мачковог камена, као један од спремнијих официра 1915. год. одређен је за начелника штаба „Санџачке војске“.

У рату 1914-1918. год. Командовао батаљоном у VII пешад. пуку III позива и борио се око Београда.

У тим борбама 7. августа 1914. год. на Наносу теже је рањен шрапнелским куглицама у руку, ногу и леву плећку.

Други пут у томе рату 1. XI 1915. год. код села Блаце тешко је рањен у леву ногу у очајној заштитничкој борби и ту на положају остао је и заробљен од Немаца.

Од 1912. год, командир 3 чете 2 батаљона VIII пешад. пука, коју је чету водио у Турском и Бугарском рату, а од јула 1914 год, командант 1 батаљона VIII пука.

При одбрани Београда 3. октобра 1915. са својим батаљоном имао је по сваку цену да задржава Немце у подножју Авале.

У боју ове дивизије код Кoкарџе у Добруџи 6. септембра 1916. године при јуришу храбро је пао на пољу части.

Тешке ране нису му допустиле да поново ступи у строј, већ је лечен у Солуну у Француској 6. резер. болници, где је при операцији 5 фебруара 1917. године умро.

Са својим одредом, а по одласку Српских дивизија из Русије, остао је у Русији и тако погинуо за време грађанског рата.

Потпуковник Сретеновић био је одличне војничке способности и врло храбар официр.

Због своје озбиљности на служби, коју је увек вршио са пуно љубави, а с лепим понашањем и отменим манирима, изабран је од стране Њ. В. Краља Петра у свиту Престолонаследника Алексанра.

Милош је био изузетно висок и јак човек. Као младић од 17 година пребегао је у Србију где је ступио у комите.

Рођени је брат двоструког витеза Карађорђеве звезде са мачевима Јована Новичића. За ратне заслуге Милош је добио бројна одличја.

Капетан Јован Новичић више је пута похваљиван наредбама и дивизијским и армијским, а за храброст на бојном пољу, поред Карађорђевих звезди, носио је и многа друга домаћа и страна одличја.

У рату је Мирон као искусан комита показао изузетне војничке способности и хладнокрвну храброст.

У ратовима од 1912. до 1915. године Светозар је учествовао као пешадијски официр увек у првим борбеним редовима и у тим борбама је два пута рањен.

Павле је био ратни војни инвалид јер је једно стопало изгубио у рату у коме је као добровољац учествовао од 1912. и био два пута рањен.

За време балканског рата 1912. године отишао је у борбу и ратовао је и у војсци све од априла 1920. године.

Учествовао је у свим ратовима који су вођени у периоду 1912-20. године.

У сукобу са Бугарима 1915. је испољио велику храброст, али су га Бугари на превару ухватили и заклали.