
Јовановић Никола
Од првих дана рата са Аустро-Угарском 1914. године, Никола учествује као добровољац у српској војсци у јединици војводе Вука, најпре као редов а касније, кад се истакао храброшћу, као поднаредник.
Почетна » Личности » Учесници ратова » Page 25
Од првих дана рата са Аустро-Угарском 1914. године, Никола учествује као добровољац у српској војсци у јединици војводе Вука, најпре као редов а касније, кад се истакао храброшћу, као поднаредник.
Од 15. априла 1914. па све до марта 1917. године Добросав је био командант XIX пешадијског пука Шумадијске дивизије првог позива.
Батаљон у којем је био Владимир претрпео је жестоку ватру на овим положајима, али је обезбедио одступницу осталим јединицама.
С првом дивизијом учествовао је у борбама на Добруџи а затим се са целим корпусом вратио на солунски фронт.
Нарочито се истакао приликом бугарског препада на Лерињском пољу када је са својим водом задржавао непријатељску чету са два митраљеза, и иако тешко рањен, није хтео да напусти свој вод.
У свим борбама за време целог овог рата показао је пуно енергије и иницијативе, одлучан, хладнокрван, хладан до самопрегоревања, командовао је умешно и смишљено.
Светолик је био један од типичних примера оног историјског и широм целог света познатог српског војника и ратника који су били па и сада су стубови и носиоци виталне снаге српског народа.
У току напредовања ка Дрини Т. Живојиновић са својим водом заробио је и две пуковске заставе аустроугарске војске.
Први већи подвиг учинио је 1916. године код Кајмакчалана када је у битољском пољу на једној стени био опкољен од Бугара.
За осведочену храброст на бојном пољу, поред Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, одликован је и Златном и Сребрном медаљом Обилића и Ратним крстом.
По специјалном задатку одлази са четом у Љубовију и руши мост на Дрини.
За време рата био је командир чете, командант батаљона и командант одреда.
Учествовао је у више борби на Солунском фронту, као и у његовом пробоју у којем је учествовала и Дринска дивизија.
Прва његова појава у батаљону била је тако необична да је дубоко импресионирала и официре и војнике у батаљону.
Године 1914. био је у Комитском одреду мајора Танкосића на Дрини и ту је добио прву „Карађорђеву звезду“, а другу Карађорђеву звезду је добио на Солунском фронту, као и остала одликовања.
Пошто није постојала могућност за извлачење рањеника, заједно с многим другим тешким рањеницима, пао је у руке непријатељу.
Учествовао је у биткама на Церу, Брегалници, Кајмакчалану, Албанији. Био је три пута рањен на солунском фронту и лечио се у Француској.
Од 1911. до краја првог светског рата био је у саставу Дринске дивизије. Носилац је многих одликовања и медаља.
Преласком у Србију као добровољац учествује у борбама и гине 3. септембра 1918. године на Лешничкој коси, у чину потпоручника 3. чете 2. батаљона 9. пешадијског пука.
После повлачења преко Албаније, отишао је у Русију ради наставка борбе у Српској добровољaчкој дивизији.
За нарочиту храброст испољену у борбама, које је водила српска војска за ослобођење и уједињење данашње Југославије одликован је с три Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда.