Понекад је, уместо имена, испод фотографије стајао натпис: ,,Око соколово“, или „Српски војник-извиђач на Дрини…”

Никаква жалба није се чула са усана ових људи који су толико препатили; као да их је нека зла коб гонила, ишли су ћутећи, шапћући: хлеба…

Не знам да ли је ико икада мерио и измерио – колико је срце српског војника!

Људи, Бугари беже. Беже Немци. Фронт је пробијен. Летео сам ниско једва триста метара изнад њих, лица сам им видео.

Одредио сам војника да га испрати до извора. Пустио сам га. Нико ме никад због тога није укорио, нико позвао на одговорност.

Карађорђева звезда са мачевима, два Ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, две Златне Обилићеве, Албанска споменица…

Груди овог тихог, поноситог човека, украшене су одликовањима. Четири су Обилићеве, за храброст.

Резервни наредник Новица Комненовић, са Рудника, погинуо је под необичним околностима.

Кад смо стигли у пук, испоставило се да онај официр носи важна документа. Швабе су тек тада виделе да сам био сам. То се зове ратно лукавство. И ратна срећа.

Петнаестог новембра 1914. године, Богољуб Васиљевић је са својим командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у сукобу са непријатељем који је надирао ка Колубари, тешко рањен његов командир.

Схватио сам шта хоће Француз. Читав сат били смо му помоћници – додавали смо му гранате, а он их је испаљивао. Кад код је погађао циљ, он се радовао као дете. Испалио је гомилу граната, вичући: „Браво, Сербо!“

Учиних, најпре, корак лево, па десно. Он се окрете на коњу, ја искористим прилику и голим рукама – зграбих сабљу и свукох га с коња!

Кад је човек млад и здрав, ништа му није тешко. Ни нама, тада, није било тешко да три дана и две ноћи проведемо у рововима, у води до грла.

Кренули смо за Драч. Време лепо, пут рђав. Дошли смо до реке Маће, ћуприје није било, па смо морали да газимо. Река широка око 40 метара, и дубока до појаса, а зимско доба.

Борба је трајала три дана. Испео сам се на највише дрво и посматрао кретање непријатеља. Али, граната преполови дрво и ја остадох да висим о грани.

Наједном, брод се затресао уз заглушујућу експолозију и ми смо попадали. Сирена је злослутно завијала, брод се искривио, настала је паника.

Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби – српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину.

Ми смо на то гледали као на шаљиви догађај, на необичну ратну епизоду, мада нашем другу и пријатељу, тада младом резервном потпоручнику Ивану Ивановићу, није било до смеха.

Тај пут страдања никад нећу моћи да заборавим. Близу смо Љеша. Колико дана нисмо ништа јели!? Једног дана дадоше нам једну конзерву брашна на четворицу војника. У шаторском крилу замесисмо брашно па га затрпамо у пепео. Легнемо по шест у шатор, а ујутру – четворица су мртва.

А после Цера и Дрине усиљеним маршом у одбрану Београда. Немци су бежали, топе се у Сави и Дунаву. Из Београда поново према Дрини, на Мачков камен.

Од августа 1916. до септембра 1918., дакле, пуне две године, остао сам на оном положају источног Ветерника.