Погинуо је 19. октобра 1914. године као командир батерије у борби на Мачковом камену на Соколским планинама.

1912. године примио је команду над Моравском дивизијом другог позива и јуначки је водио у оба рата против Турака и Бугара.

Погинуо је у кумановској бици 10. октобра 1912. године на Младом Нагоричану, као командир чете другог батаљона, седмог пука краља Петра Првог.

Милорад је учествовао у биткама од 1913. до 1918. године, када се са српском војском повлачи преко Албаније на Крф, а одатле прелази на солунски фронт.

Своје војевање као добровољац Перо је започео као поднаредник, а затим као наредник, да би на солунском фронту био заставник свога пука.

За ратне заслуге Илија Петковић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима 1917. године, француским Ратним крстом те исте године, а Сребрном и Златном медаљом за храброст одликован је раније.

За време рата послат је у Америку да прикупља добровољце. У ратовима се врло храбро понео тако да је од редова догурао до капетана I класе.

У први светски рат његов цео ескадрон коњице са командантом 1916. године из боја са Добруџе стигао је на Крф да као добровољци помогну српској војсци.

Влајко Петрушић је био млад сељак из Јабланице из села Гајтана, носио је у себи јуначку искру којом су се одликовали сви његови земљаци-војници чувеног Другог гвозденог пука.

Михаило је учествовао у свим ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године. Три пута је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртога реда.

Драгутин В. Стојановић је један од ретких који је у резерви добио максимални чин потпуковника. Он је, иначе, био трговац и индустријалац, али се у души увек осећао као војник и као ратник.

Милутин је у ратовима више пута рањаван и после једног тежег рањазања лечен је у Риму. За храброст и друге заслуге Милутин је више пута у рату одликован.

У први светски рат ушао је као поднаредник, а био је на дужности вође одељења од дана мобилизације па до јануара 1915. године и те године унапређен је у чин наредника.

Поред Карађорђеве звезде са мачевима, Спасоје је носио Обилићеве медаље за храброст и све споменице за ратове Србије од 1912. до 1918. године.

На солунском фронту био је командир пуковско-митраљеског одељења у VII пешадијском пуку Дунавске дивизије, која је била у саставу Прве армије.

За показану личну храброст и пожртвовање на бојном пољу 1916. године у Добруџи је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, руским Георгијевским крстом и Медаљом за храброст руског цара.

У првом светском рату више пута је рањаван те је због тога постао ратни инвалид са преко 65 одсто неспособности. На телу је Михаило имао девет рана.

У рату је Владислав био командант дивизиона брдске артиљерије и командант пука у пољској артиљерији.

Са солунског фронта Драгољуб је упућен у Француску да учи за пилота. По завршетку обуке до краја рата био је пилот на солунском фонту.

По објави рата 1914. године Сава учествује у свим биткама у којим је учествовао његов VII пешадијски пук Дунавске дивизије.

Учествовао је у првом светском рату и храбро се борио у свим бојевима и са српском војском прешао Албанију и приспео на солунски фронт.